ДУЊА СИМОНОВИЋ БРАТИЋ народна посланица Социјалистичке партије Србије

У освит 26. обљетнице војноредарствене операције Олуја, или на српском језику протеривање 250.000 Срба из њихових кућа и са њихове земље и убиства преко 1200 цивила и око 600 војника од стране хрватских бранитеља, апелујем на највише државне органе да се успостави уз културу сећања коју баштинимо још једна важна установа, јер и она нам је симболички отета кроз културну олују.

            Поштовани председниче Скупштине са сарадницима, уважена министарко Чомић, ја данас говорим, наравно, као посланик СПС, али и као оснивач Фондације „Сретен Стојановић“ и као неко ко се лично и породично труди да учествује у културном животу и да да неки допринос.

            Тако да, моја дискусија ће бити са аспекта утицаја културе и овог дела око библиотека и ових закона које данас доносимо. Наше колеге су изнеле појединости, ви сте данас имали једну исцрпну анализу свих тих промена и у том контексту, а и због времена које је остало, осврнућу се на један мало шири контекст везано за књиге, тј. крајње кориснике библиотека и културе.

            Сведоци смо у задње време монструозних злочина које су чинили неки млади људи другим младим људима, чији је заједнички именитељ „ навијач“. Не можемо а да се не питамо да ли би се овакви ужаси дешавали да су ти исти млади људи били чланови неке од наших библиотека, да ли би кренули таквим путем и да ли би урадили то што су урадили?

            Питање је наизглед реторичко, али у њему се крије нешто много дубље, а то је какво смо друштво постали и шта ми вреднујемо и баштинимо? Ми који смо родитељи и имамо срећу да имамо и женску и мушку децу, имамо велику дилему да ли ће нам мушко дете бити навијач и то овако успешан, а женско дете цењена старлета, или ће нам деца бити штребери.

            И ова „прима фацие“ делује као реторичко питање, али у нашем друштву на штребере се гледа подругљиво, са подсмехом, скоро па са жаљењем се констатује – шта ће му бре то, губи време, види ове са купљеним дипломама како су успешни, лепи и паметни. Ко је још луд да иде у читаоницу или библиотеку, или још луђе да има чланску карту библиотеке? Ако ћемо реално, књиге не говоре, не скиче, не вриште, немају силиконске додатке, нити тетоваже, корице и омот нису у шари бренда Луј Витон.

            Ако су популарне јавне расправе, ево предлога за једну. Колико књига и којих наслова дете у одређеном узрасту, а и то је за дебату о ком узрасту причамо, треба да чита или да му се чита да би заволели писану реч, поред ове агресивне технолошке какофоније? Ако гледамо у будућност, оваква питања требало је да постављамо јуче. Шта сада ми као друштво можемо да урадимо ако знамо да је финале једног ријалити програма гледало три и по милиона наших грађана?

            Спаљивање књига није био нацистички изум. Ломача са књигама постојала је од памтивека. Један од најпознатијих библиокауста десио се у чувеној Алексасндријској библиотеци када је хришћанство победило паганизам. Неки храбри људи нешто су сачували. То је довело до ренесансе, духовног ослобођења човечанства. Тада су горели и људи и књиге, али над њиховим пепелом створио се нови свет. Бити библиотекар било је занимање опасно по живот. Чувари књига били су побуњеници, револуционари, јеретици.

            Ко су били људи који су сачували, рецимо, такозване Кумранске рукописе, као и арапски филозофи који су сачували списе грчких филозофа? Утемељивачи европске цивилизације, да не кажемо западне демократије. Ко се сада сећа Авероеса и Авицене када прича о демократији у Европи? Ко год је хтео да нас пороби слао је своје стручњаке за Балкан, јужне Словене и Византију. Велики број универзитетских професора из Беча и Берлина је у војничким униформама харао и отимао из наших ризница и библиотека, а онда би по обављеном послу засули бомбама ту исту библиотеку.

            Највећи изазов наше културне дипломатије јесте враћање старих рукописа у Матицу. Као што ће Мирослављево јеванђеље добити своју страницу, желим да верујем да ће се и други вредни рукописи вратити кући.

            У освит 26. објетнице војноредарствене операције Олуја, или на српском језику протеривање 250.000 Срба из њихових кућа и са њихове земље и убиства преко 1200 цивила и око 600 војника од стране хрватских бранитеља, апелујем на највише државне органе да се успостави уз културу сећања коју баштинимо још једна важна установа, јер и она нам је симболички отета кроз културну олују.

            Наиме, 1950. године основан је Лексикографски завод СФРЈ, институција која је имала седиште у Загребу, а за њу су највише радили српски академици. Већ дуго се у интелектуалној чаршији причало о формирању српског лексикографског завода, било је и неких неуспелих и несретних покушаја. Лексикографски завод Србије био би круна наших тежњи да знањем и културом покажемо да смо достојни наших умних предака. То би било место сусрета младих истраживача и уважених професора.

            Хрватска држава се највише поноси Крлежом, па по њему Хрватски лексикографски завод данас носи име. Имајмо у виду да је и Фрањо Туђман једно време радио у њему. Они су се нама стручно и систематски бавили, готово лексикографски. Зато, немамо простора више за изговоре и време је да спасимо сећања. Захваљујем.