Најновије

Интервју Ђорђа Милићевића за “Блиц жену“: Рад је излаз, снага и задовољство Вести

Пре три године преживео је ужасну саобраћајну несрећу. Имао је мање од 10 одсто шансе да преживи, а ако преживи, веровали су да ће живети као биљка
После страшне саобраћајне несреће предвиђања лекара била су суморна. Ђорђе Милићевић (43) имао је мање од 10 одсто шансе да преживи, а ако преживи, на основу повреда које је имао, веровали су да ће само вегетирати, као биљка.

Чудо које се догодило пре три године данас приписује лекарском умећу и својој спортској прошлости. Од када је као седмогодишњак ушао у теретану, Ђорђе је 33 године сваког дана био у спорту. Повео га је отац Јеврем који је био један од првих који је у његовом родном Ваљеву држао теретану. Фудбал је био дечачка љубав, па је до 19. године играо онај велики, прави, а потом се посветио футсалу, малом фудбалу који се игра у спортским дворанама. Играо је у најелитнијем такмичењу у футсалу, Првој лиги Србије. Данас је страствени навијач свог клуба малог фудбала РБ Ваљево, политичар и потпредседник Социјалистичке партије Србије.

И сада у спорту уживам, али другачије


– И као навијач и као политичар умем у шали да кажем да не смем да се нервирам и да морају да дају све од себе. Спорт је био мој издувни вентил и животна равнотежа. То је неопходно када се бавите политиком. Било је то само моје време и сат и по олакшања. После тренинга и туширања заиста сам имао осећај да дан може да почне. Имао сам енергије као да ништа до тада нисам радио. До тог новембра када се догодила саобраћајна несрећа у којој сам тешко настрадао, никада нисам волео да лешкарим и мирујем. Чак сам и у току дугих скупштинских заседања користио паузу да одем у најближу теретану. Вратим се, обучем одело, ставим кравату и настављам са послом. Било је и оних, мање спортских типова, који ми нису веровали да одлазим на тренинг – смеје се Ђорђе (43).

Смех је тих и суздржан. Болови су присутни и данас, три године од несреће у којој му је живот био угрожен. Чека га још једна велика операција, али о њој сада не размишља. Довољно му је што зна да не сме више да потрчи ни два метра нити да подигне више од пет килограма тежине. Уместо на терену или у теретани, данас у спорту ужива другачије.

Био сам срећан када сам опет учио да ходам


– Када се само сетим тих месеци непомичног лежања у болницама, зурења у светло на плафону које се није гасило, потом седам операција, компликација, болова и дивних лекара и сестара само ми је кроз главу пролазила мисао да сам 33 године сваког дана трчао, а тада сам се само надао да ћу поново стати на ноге. Зато сам био срећан као мало дете када сам поново почео да правим прве кораке и опет учио да ходам.

У шали каже да је тај посао сам себи олакшао јер је изгубио 24 килограма. Иако је још био у завојима, са веома компликованим повредама трбуха, шест месеци после несреће која му је из корена променила живот Ђорђе је само хтео да се врати на посао. Као потпредседник Социјалистичке партије Србије, позвао је другове.

– Рекао сам да морам да се вратим на посао. Рад је излаз, снага и задовољство. Донели су ми два броја мање одело, критиковали ме и плашили се да је шест месеци било мало времена да се иоле опоравим, али, у консултацији са лекарима кренуо сам да радим. Од када се бавим политиком никада нисам преспавао у Београду. Моје Ваљево није далеко, а нисам дозволуио да та несрећа нешто промени. Мора се живети и радити даље. Сада је теже него раније, али даје ми снагу.

„Зајечарска гитаријада“ је остала сан


Када је у свом граду, не воли много да прича о политици. Са другарима из обданишта има милион необавезних прича, а најлепше су им оне о спорту и музици.

– Моја генерација воли добар домаћи рок јер смо одрастали на музици Кербера, Дивљих јагода, Чорбе, Генерације 6 и YУ групе. Слушали смо хард рок и метал, Блек сабат, Квин, Ајрон мејден… Чак смо у средњој школи имали бенд Луј 14 и нисмо били лоши. Напротив, наступали смо као предгрупа нашим познатим бендовима, а за мало нам је измакао наступ на Зајечарској гитаријади. Још чувамо тај демо снимак и размишљамо шта ћемо с њим. И данас ми је иста музика пратња и када радим. Наравно, за квалитетну народну музику имам слуха и умем да уживам у њој, али метал и рок су прва љубав – прича.

Са ћерком сам прерано водио тешке разговоре

Ђорђе је свестан колико је цела његова породица пропатила у стрепњи за његов живот и здравље.

– Свестан сам кроз какав пакао су прошли моја ћерка Ива (16), супруга Весна, брат Драган за ког сам јако везан и наши родитељи. Весна је повукла највећи терет по изласку из болнице, морала је да напусти посао…

Жао му је што је ћерка морала пре времена да сазри и што је тако рано са њом морао да води тешке, али важне разговоре.

– Чини ми се да је за тих шест месеци сасвим одрасла. Срећан сам због свега што је постигла упркос том тешком времену. Успела је да буде вуковац, да сама упише билингвално одељење у „Ваљевској гимназији“ на коју су сви Ваљевци поносни. Ива посвећено тренира одбојку, као њена мама некада, а ја сам поносан када је видим на паркету. Чини ми се да ју је све кроз шта је због мене прошла учинило чвршћом, јачом и стабилнијом.

Нема више теретане, али ту су степенице


– Трудим се да не заборавим кроз шта смо сви заједно прошли, али и када ми је било најтеже трудио сам се да мислим о лепим стварима. Веровао сам да нам је дат терет који сви заједно можемо да поднесемо и сањао да моју Иву испратим на матурско вече. То сам доживео и осетио ту срећу – са оптимизмом и вером у снагу своје породице Ђорђе данас живи другачији, али леп живот.

Разговарали смо у породичном стану у Ваљеву док су се на екрану смењивали узбудљиви олимпијски кадрови из Токија. Заједно смо навијали за наше и радовали се победи ватерполиста. Радују га спортски успеси и фер борбе, али са сетом каже да он сада има нову спортски дисциплину – лагану шетњу са љубимцем Тедијем, средњим немачким шпицом. Кад год је слободан, њих двојица проводе иду у лагану шетњу. На повратку, успон степеницама до трећег спрата у згради без лифта, данас доживљава као добар тренинг у теретани у којој је почео свој спортски и животни пут.

Извор: Блиц жена

фото: РАС Србија/ Митар Митровић