Ђође Милићевић, председнк посланичке групе Социјалистичка партија Србије (СПС)
о Предлогу закона о заштити потрошача
Уважени председавајући, поштована министарко, поштовани представници
Министарства, посланичка група СПС сматра да се предлогом новог Закона о заштити
потрошача значајно унапређује ова област и усклађује са правним тековинама ЕУ, како са
изворима примарног, тако и са изворима секундарног права ЕУ.
Заштита потрошача је свакако важан сегмент живота, посебно данас када смо у ери
потрошачког друштва за које важи девиза – купујем, дакле постојим.
Потрошачко друштво подразумева масовну производњу производа и понуду роба и
услуга које далеко надилазе задовољење основних потреба појединаца и породице. То је
много више од потребе. Стручњаци ову потрошачку појаву називају конзумизам, која се
шири на глобалном нивоу као продукт глобализације и дигитализације, која све те
производе, били они нужни, потребни или луксузни, чини доступним потрошачима
широм света. А успех конзумеризма се темељи на уверењу да одређена роба, одређени
производи, дају и додају вредност и значење појединцима и њихову улогу у друштву.
Робни бренд данас се посматра као неопходни услов за препознавање позиције
појединаца. Тако се стварају вештачке потребе које повезују одабране и жељене робе са
статусом појединаца, а то је и циљ потрошачког друштва, да свака роба нађе свог купца,
односно да свака роба нађе свог потрошача.
Сваки грађанин се у одређеном тренутку налази у улози потрошача односно купца
одређених роба за личну употребу, за породицу или за домаћинство. Купујемо храну,
одећу, обућу, кућне апарате, намештај, али и луксузне робе, уметничке предмете,
туристичке аранжмане и разне друге услуге, којима желимо да побољшамо своје услове
живота и да свој дом учинимо пријатним.
Наравно, куповину увек желимо да организујемо сходно својим материјалним
могућностима, мада потрошачки менталитет не заобилази, нажалост, никога од нас. Али,
шта год да купујемо и колико год да кошта производ или услуга за коју смо се
определили, увек као потрошачи очекујемо да он има одређени и гарантовани квалитет.
То подразумева да је производ пре свега исправан, сигуран, поуздан и има употребну
вредност, а да услуга буде адекватна понуди и цени.
Ово је време глобалног потрошачког друштва у коме, нажалост, најчешће капитал
и његово стицање има примат над квалитетом и гаранцијама које произвођач мора да
понуди потрошачу. Није произвођачу увек циљ квалитет, већ добит са што мање улагања
и што мање трошкова. Циљ је брз, што већи обрт капитала, тако да се често заборавља и
на пословни морал, али често се заборавља и на одговорност. Управо због тог глобалног
тренда производње и потребних и непотребних роба које су карактеристика потрошачких
друштава потрошач мора бити заштићен.
Отуда и потреба да држава прописује законе којима се гарантују основна права
потрошача, а то су право на заштиту здравља, безбедности, имовинских интереса
потрошача, а с тим у вези се прописују и мере заштите и начин њиховог спровођења,
наравно. Србија има и Стратегију заштите потрошача и Закон о заштити потрошача који је
донет 2014. године, а он је заменио раније донет закон 2010. године. Дакле, ова област је
значајна и са доста пажње се уређује код нас, што говори да идемо ка изградњи социјално
одговорне државе према својим грађанима, али пре свега према потрошачким потребама
које су суштина животне потребе.
Нови предлог закона који је пред нама говори у прилог чињеници да се ради о
веома флексибилној, динамичној и променама подложној области, која се стално мора
институционално и правно дограђивати, како би се ишло у корак са нашим стратешким
циљевима, са међународним стандардима, али и са сталним потребама потрошача да се
њихова права заштите од свих девијантних појава на тржишту роба и услуга које се стално
мења како би се задовољило потрошачко друштво у целини, а девијантних појава на
тржишту, нажалост, има.
Нажалост, чести смо сведоци тога. Тако често купимо неисправан кућни апарат или
се исти поквари пре гарантног рока. У последње време, мислим на оно време пре Ковида,
када се много више путовало, многе вести су почињале информацијама да су туристичке
агенције превариле туристе, да су аранжмани дупло продати или да квалитет издалека
није онакав какав је у проспекту, односно у рекламном материјалу.
Управо зато је закон гарант да производи који су наша потреба и којима смо
окружени морају бити безбедни и морају бити, пре свега, исправни за употребу, мада
ниједан законски систем не може гарантовати да не постоји никакав ризик или да су
производи 100% безбедни. Наша земља има високе стандарде безбедности производа и
непрекидно се законском регулативом, што је управо овај предлог закона о којем данас
говоримо, као и осталим контролним механизмима, бори за унапређење тих стандарда.
Безбедност производа је нарочито важна када је у питању храна, посебно храна за
бебе, мада ни безбедност других производа није мање значајна.
Питање безбедности хране је најсложеније, јер је у питању, пре свега, здравље
становништва и истовремено је потребно сагледати целокупан ланац, како често кажемо – од њиве до трпезе, како би се постигла безбедност производа.
Безбедност хране укључује произвођача, укључује откупљивача, прерађивача,
дистрибутера и на крају укључује трговца. Није увек лако утврдити чија је одговорност
здравствено неисправног производа.
Истина је, код продаје свих производа, одговорност према купцу сноси продавац,
али је овде очита и одговорност произвођача, тако да је тај ланац одговорности неопходно
успоставити како би се одговорност и поделила међу свим учесницима у овом ланцу,
односно међу свим учесницима у овом читавом процесу.
Произвођач своју одговорност сноси за поштовање декларације и декларисаног
садржаја. Додуше, када узмете неки производ, видите да је састав производа исписан
најситнијим словима, често нечитљивим, што демотивише потрошача да се на лицу места
упозна са карактеристикама производа, а у питању је храна искључиво.
Стога посебан закон, а то је Закон о безбедности хране, уређује начин на који
пољопривредници производе храну, укључујући и то које хемикалије се користе при
узгоју биљака и животиња, како је храна обрађена, које вештачке боје и адитиви се додају
у поступку прераде и саме финализације прехрамбених и пољопривредних производа и
како се та храна продаје.
Такође, Република Србија има Закон о здравственој исправности предмета опште
употребе, којим се регулише безбедност других потрошачких добара, као што су играчке,
козметички производи и дувански производи.
Оно што је квалитет Закона о заштити потрошача јесу мере заштите, тако да се
небезбедни производи, производи којима је истекао рок, производи који не одговарају
декларисаном садржају и квалитету морају повући са тржишта.
Када је храна у питању не могу а да се не осврнем на нашу велику неодговорност у
припреми и коришћењу прехрамбених намирница. Данас се храна, нажалост, много баца.
Према неким подацима Светске организације за храну и пољопривреду, на глобалном
нивоу годишње се баци трећина произведене хране. Од тога, по процени, се чак 10% до
15% хране баци због истека рока. То говори да су процене произвођача лоше и да се
производи више него што је потребно. С друге стране, много је још увек гладних у свету,
па је непојмљиво да богати део света тако неодговорно користи ове ресурсе. Са храном се
мора одговорније поступати, а то ћемо постићи јачањем управо одговорности и
произвођача, али и јачањем одговорности и потрошача.
У том смислу бих похвалио што је на нивоу УН одређен Светски дан безбедност
хране, који се обележава сваког 7. јуна, како би се скренула пажња и оснажиле активности
на спречавању, откривању и управљању ризицима од хране, односно допринело укупној
безбедности хране, а тиме и здрављу људи, али и приступу тржишту, укупном економском
просперитету, пољопривреди, туризму и, наравно, одрживом развоју.
Цитирао бих поруку претходног Светског дана безбедности хране. Она је важна за
све нас, а гласи – безбедност хране свачији је посао. Овом поруком се промовише свест о
значају безбедности хране, о обавези свих нас да о томе бринемо, као што бринемо о
осталим сегментима сопственог здравља.
Овај глобални циљ се постиже не само законским решењима, већ општом
едукацијом становништва, пре свега о безбедности хране, али и одговорним коришћењем
намирница, како би се избегло расипање људских и природних ресурса и бацање хране.
И у Србији се, нажалост, баца много хране. Ми јесмо велики произвођач
пољопривредних производа, али то не значи да храну треба бацати.
Наишао сам на податак да се у Србији годишње баци 83 килограма хране по
становнику, што износи преко 700.000 тона годишње. Чак 61% хране баце сама
домаћинства, што потврђује неодговоран однос према храни, али и према кућним
буџетима, јер сложићемо се, данас је највећа ставка у кућном буџету управо трошак за
храну.
Када је заштита потрошача у питању, поменуо бих значај инспекцијског надзора и
контроле, јер то је један од ефикаснијих начина откривања неисправних намирница и
других роба које се налазе у продаји.
Осим пријава самих потрошача, најчешће се током инспекцијских контрола
установе недостаци производа који могу проузроковати и фаталне исходе. Сећамо се сви
оног тзв. случаја ракије зозоваче, нажалост.
Стога је, поновићу то, регулаторни оквир најважнија брана од различитих облика
манипулација, неодговорности, користољубља и противправног понашања произвођача и
трговаца према потрошачима.
Оно што је, чини ми се, пракса показала, је да потрошачи нису довољно
обавештени о својим правима. Ту желим да истакнем важност информисања и едукације,
али и активности удружења за заштиту потрошача, која овим законом добијају значајне
ингеренције, што је такође веома важно.
Као добро законско решење сматрам заштиту посебних категорија потрошача, као
што су малолетници, јер се продавцу забрањује да малолетним лицима продају алкохолна
пића, укључујући и пиво, дуванске производе и пиротехничка средства. Нажалост, ова
забрана се, рекао бих, недовољно поштује, јер је на продавцу да слободно процени да ли је
неко лице или није малолетна особа.
Још један аспект заштите потрошача бих навео као важан, а то је куповина робе
преко интернета или наручивање путем телефона. То питање се овим законом адекватније
уређује, јер електронску трговину у комуникацији није једноставно контролисати. Ми смо
пре извесног времена усвојили и Закон о електронској трговини, тако да се он практично
имплементира у овом законском предлогу.
Готово сваком од нас се десило да касни испорука робе поручене преко интернета,
да добијете робу који нисте поручили, да квалитет ни издалека није онаквим каквим се
представља. У суштини, схватите да је интернет трговина била ризик, јер одговорност
произвођача и трговца није била адекватно правно уређена.
Законом се сада изричито забрањује непоштена пословна пракса трговца према
потрошачу и подвлачи улога уговора о купопродаји производа. Свим овим изазовима
нових облика трговања треба одолети, а то се може постићи непрекидном, понављам,
едукацијом потрошача и јачањем одговорности продаваца, што сам већ поменуо као битну
карактеристику заштите потрошача. Све то прате и адекватне законске санкције, што би
требало да унесе више реда на тржишту.
Оно што нови Закон о заштити потрошача добро уређује јесте насртљива пословна
пракса и обмањивање купаца. Данас произвођачи подстичу куповину својих производа све
агресивнијим маркетингом, тако да популарни брендови и агресивне рекламне поруке
утичу на опредељивање потрошача за одређене брендове који данас диктирају потрошачке
навике, животни стил и моду, такорећи.
Негативни контексти потрошачког друштва се могу избећи реалнијим приступом
потреба потрошача, али и квалитетним законским оквиром који гарантује права
потрошача и њихову адекватну заштиту, што Србија управо и чини овим законским
предлогом.
Потрошња роба јесте смисао производње, али и усаглашавање са потребама и
могућностима потрошача биће нужно у наредном периоду, јер све што као човечанство
чинимо мора бити усаглашено са одрживим развојем и са заштитом животне средине.
На крају бих у контексту потреба потрошача истакао чињеницу да основне
потрошачке потребе економски меримо ценом потрошачке корпе, а с тим у вези и
минималном ценом рада. Влада Републике Србије је пре неколико дана утврдила нову
минималну цену рада за 2022. годину. Она је повећана и износи 35.012,00 динара, што
потврђује развојне резултате и економске могућности наше државе, што ће утицати и на
повећање плата и пензија у наредном временском периоду.
На самом крају, још једном ћу поновити, посланичка група СПС у дану за гласање
подржаће овај законски предлог. Захваљујем.