Ђорђе Милићевић, председник посланичке групе Социјалистичка партија Србије о Предлогу закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма

Уважена потпредседнице Владе, поштована министарко, поштована представнице министарства, данашња седница Народне скупштине Републике Србије, рекао бих, има посебан значај за све нас, јер данас говоримо о једном превасходно идентитетском питању српског народа, а то је очување српског језика и ћирилице као изворног српског писма.
Знамо да су језик и писмо део националног идентитета једног народа. Језик и писмо су бит народа и сваки народ на свету чува свој језик, своје писмо као место постанка народа, као духовну спону и суштину свог идентитета. Без језика и писма народ не постоји и зато сваки језик живи да има представника народа који га говори.
Данас се на свету говори око шест хиљада језика и сваки од тих језика део је идентитета једног народа или етничке групе. Управо та огромна језичка разноликост чини богатство наше планете, али нажалост према проценама лингвиста свакога дана нестаје по један језик, а процењује се да ће до краја овог века нестати више од половине језика.
Један од разлога нестанка је тзв. „империјализам великих језика“, чија је последица језичка асимилација малих народа и етничких група коју по правилу прати и културна асимилација у којој мали народи губе своје националне идентитета, нажалост.  Зато је важно да се сачува сваки језик. 
Проблем брзог одумирања језика препознале су Уједињене нације. Тако је УНЕСКО 1999. године утврдио и Међународни дан матерњег језика, о чему је говорио уважени проф. др Жарко Обрадовић.
За Србију која је етничка, а не политичка држава, питање језика и писма имају посебан историјски, имају посебан културолошки, али и идентитетски значај. Српски језици и ћирилица су чувари нашег народа. И ћирилица је током историје, као и српски народ, пролазила кроз различите фазе, кроз различите етапе, рекао бих.
Када је наш народ поробљаван и ћирилица је била заточена. И не можемо рећи да се те историјске промене нису одражавале на језичка питања нашег идентитета, на положај нашег језика, на положај нашег писма.
Својеврстан прогон ћирилице траје још од времена Марије Терезије, када су применом радикалне стратегије отуђивања Срба од ћирилице, у јужној Бугарској забрањиване српске школе и штампарије, а такву језичку политику Хабзбуршка монархија је водила у склопу идеје унијаћења поробљених народа.
Забрана ћирилице углавном је била једна од првих одлука и свих каснијих окупатора, нажалост. Прво што би било као војска, када војска по окупацији, када окупира неку земљу, радила била је забрана ћирилице.
У свом делу „Белешке из окупираног Београда“, у коме описује Први светски рат, Лука Лазаревић каже: „Српска књига била је опасна окупаторским властима као ватрено оружје“.
Када су 6. априла 1941. године нацисти циљано бомбардовали Народну библиотеку Србије, уништили су огромно културно благо српског народа. Неке књиге су биле старе и преко хиљаду година. Тако се уништава и фалсификује историја једног народа. 
Чињеница да је Србија током 20. века била у саставу вишенационалних држава довела је до тога да се као службени језик користи један назван „српско-хрватским“ језиком, а ћирилица и латиница су била два равноправно писма. 
Међутим, стварањем нових држава сецесијом бивше СФРЈ свака нова држава је уставно уредила свој језик и писмо, српско-хрватски језик заменили су нови језици, сви настали на језичком и граматичком корену српског језика који је утемељио Вук Стефановић Караџић. Тада су се одвојили хрватски и створили нови језици, бошњачки и црногорски. 
Нажалост и данас можемо констатовати да у Србији није вођена језичка политика у интересу очувања нашег националног писма и очувања нашег националног језика, упркос донетом Уставу из 1990. године. О Закону о службеној употреби језика у Србији је латиница постала и остала као писмо које се равноправно, чак и предоминантно користило.
Требало је вратити, најпре, писаће машине на ћирилици које су током социјалистичког периода углавном избачене из употребе, осим у државним органима Републике Србије. Последица тог својеврсног немара, негде случајног, а негде намерног, јесте угроженост опстанка ћирилице као српског и званичног писма.
Наш језик сиромаши и речи умиру употребом туђица и страних израза који су постали језичка мода. Кварење српског језика је свакодневна појава, нажалост. Нажалост, у нашим законима се често налазе страни изрази за које би било лако пронаћи и пронашли би одговарајућу српску реч. 
Много је разлога за то што је ћирилица данас у својој матичној држави угрожено писмо. Најпре је то чињеница да многи још увек нису схватили да Југославије и српско-хрватског језика више нема, више од 30 година.
Многи намерно предвиђају да је у Србији српски језик службени, а ћирилица службено писмо. Законом је наравно омогућена употреба латинице, јер Србија јесте вишенационално друштво, данас би смо рекли мултикултурално друштво.
Латиница нас је преплавила и због вишедеценијског процеса глобализације, коју је латиницу и енглески језик наметнуо целом свету. Томе посебно доприносе и дигитализација, интернет, друштвене мреже, односно глобална медијска повезаност света у коме се намеће потреба да сви личе једни на друге, да нестану границе, не водећи рачуна да се тако губи посебност народа и посебно језик и писмо као основне одлике.
Није проблем само у томе што је глобални притисак на мање језике и писмо велики, већ је у томе што се ми као држава нисмо адекватно језички, политиком одупирали таквим процесима.
Чини се да је српски језик у дефанзиви, а језичка култура на веома ниском нивоу. Сведоци смо непознавања основних језичких и граматичких правила, неправилног говора и писања не само у медијима, већ и међу интелектуалном елитом, која често подлеже неким туђим вредностима, равнодушна је према свом језику и у писму, а у последње време у моди су и „другосрбијанци“ и аутошовинисти који су опозиција свом народу, свом језику, својој култури, али и својој историји. Туђе је боље, па макар то била и латиница.
Вишедеценијски недостатак језичке политике видљиво наноси озбиљну штету српским националним интересима, јер је данас српски језик угрожен, а ћирилица писмо које се све више избегава у јавној употреби.
Тешко ћете наћи домаћи назив фирме исписан на ћирилици. Већина дневне штампе је на латиници. Титлови на већини телевизија на латиници и тако редом. Зато данас док још није касно као држава, имамо обавезу да заштитимо, пре свега, свој језик и писмо од одумирања, не само спроводећи закон о службеној употреби језика и писма, већ много ширим мерама које подразумевају најширу друштвену акцију, учешће свих, а не само оних које закон ту обавезује и обавезно прописује, односно ту обавезу прописује.
Било да је разлог угрожености ћирилице глобализација или су у питању други процеси који руинирају српски језик и ћирилицу и тиме обезначавају питање српског језика као нашег идентитетског питања, свим тим процесима се морамо одупрети у мери која обезбеђује живот нашег језика, односно ћирилице.
Јасно је да неки од процеса прогона ћирилице нису случајни. Они нажалост прате неке друге и неке туђе интересе, слободно их можемо назвати противницима српског националног идентитета, а тиме и српске државности. Сви би могли имати своје писмо, свој језик, али Срби никако, још ако желе да заштите свој језик, онда је ту и одмах у њиховим главама српски хегемонизам.
Често се неки од тих заговорника тезе да су Срби хегемонистички народ, а да је ћирилица националистичко писмо налазе у државним институцијама, поготово у медијима којима ћирилица смета. Један од процеса унижавања ћирилице на које указују и неки лингвисти јесте управо тзв. кроатизација и латинизација српског језика како кроз предоминантну употребу латинице, тако и кроз кварење српског језика изразима који нису у духу српског језика. 
Појава коришћења великог броја страних речи и израза убрзано осиромашује наш језик. Модерне електронске, као што сам рекао, комуникације такође сиромаше језик. Поготово млади данас комуницирају на енглеском језику, што је добро, али говор жаргонским језиком, слабије читају и пишу латиницу чешће јер непрекидно користе мобилне телефоне, интернет и ако данас постоји програм за тастатуре и на ћирилици и на рачунарима и на телефонима. 
И други фактори утичу на својеврсну равнодушност када је у питању српски језик и ћирилица. Потрошачко друштво и мултинационалне компаније теже да уклоне што више препрека кретања, роба и капитала, нарочито када су у питању границе држава или језичке баријере. То је највећа опасност по многе светске језике и по српски наравно језик. Зато је потребно на време имати стратегију очувања српског језика и писма, као суштине нашег националног идентитета, али и као елемената националне државне политике. Као што се породица може разорити када се униште породичне вредности, тако се и држава подрива када се ослабе њена идентитетска обележја, историја, култура, а посебно језик и писмо.
Наравно, то што је српски језик и ћирилица званично државно писмо не значи да националне мањине које живе у Србији немају право на употребу свог језика и писма. Данас је у Србији у образовном систему у употреби 11 мањинских језика у срединама у којима живе националне мањине и то на основу наших закона који обезбеђују права националних мањина на нивоу европских стандарда, што у потпуности наравно подржавам. Оно што је важно истаћи, не треба овде опредељење државе Србије да заштити свој матични језик мешати са правима мањина да користе језике својих матичних држава. 
Уз дужно поштовање свих припадника националних мањина морам да кажем да и мањине треба да раде на својој интеграцији и у друштву тако што ће знати језик и писмо државе у којој живе, у којој су се определили да живе, јер им то омогућава да се несметано школују, запошљавају широм земље, а не само у својим локалним срединама и мањине треба познавањем језика своје државе допринесу смањењу сопствене гетоизације. 
Данас се процењује да нас Срба има негде око 12 милиона у целом свету, дакле, око 12 милиона људи који говоре српски језик. Зато не смемо заборавити Србе у региону и српску дијаспору која широм света негује српски језик и ћирилицу, јер дијаспору држе на окупу управо наш језик и писмо, наша традиција, историја и култура, српска слава. 
Овај Предлог закона који ће 15. септембра на Дан српске саборности, српске заставе и српског јединства усвојити Парламент Републике Србије и Републике Српске видим управо као одлучно стратешко опредељење наше државе да сачувамо стуб нашег националног идентитета. На то имамо свакако право као и свака друге државе којима нико не оспорава потребу да своје матичне језике и писмо заштите од глобалистичких и других процеса одумирања језика.
Нажалост, и данас када смо актуелизовали ово питање, јављају се противници државне идеје о заштити ћирилице и српског језика. Јављају се неки појединци који би да Србији забране да штити свој језик и писмо. Неки се јављају чак и са тезама да су им угрожена безмало људска права. То су они што вечито и сваки повод користе који је за Србију добар лажно јадикују тобоже забринути држећи се тезе – напад је најбоља одбрана као њиховог стандарда антисрпске политике. За њих је добро једино оно што за Србију није. Сада су се обрушили и на ћирилицу и на српски језик све експертски доказујући да није добро да ћирилица уопште живи. Стварно је време да и ти душебризници оставе Србију и српске интересе коначно на миру.
Ради нас који данас живимо, али и ради наших предака који су деценије и векове потрошили како би саградили српски језик и ћирилицу, једно од најсавршенијих писама на свету, ми свакако имамо обавезу да свој језик сачувамо и својим потомцима предамо у што изворнијем издању.
На крају ћу завршити једном поруком – језик је светионик наш. Где год да смо расејани ми Срби он нас окупља и чува као народ. Сачувајмо и ми српски језик и ћирилицу. 
Захваљујем.