Најновије

Изузетно је важна брига државе о свом језику Посланичка група

Проф. др ЖАРКО ОБРАДОВИЋ, народни посланик Посланичке групе Социјалистичка партија Србије, говорио је као овлашћени представник о Предлогу закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма.

На нама, малим народима и државама који имамо богату и дугу историју, традицију, језик и културу, јесте да радимо на томе да сачувамо свој идентитет. Предлог Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма добра је основа и правац у коме би требало да идемо.

                „Уважена потпредседнице Народне скупштине Републике Србије, поштована потпредседнице Владе Републике Србије,

дозволите ми да у име СПС кажем неколико речи о Предлогу закона о ком Скупштина данас расправља, Предлогу закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма.

                Мислим да је реч о јако добром закону, који додуше, није велики по свом обиму, али је јако важан по свом садржају. Морам Вам рећи, поштована министарко, да сам много више научио кроз онај део текста који је саставни део овог закона а тиче се анализе ефеката закона јер врло пластично објашњава све оно што овај закон у пракси треба да произведе.

                Ја ћу у име СПС навести још неке аргументе, поред свих оних које сте Ви навели, образлажући овај закон због којих сматрам да га је добро усвојити. Намерно све ово помињем да би се схватила стварна суштина закона.

                Наиме, мора се разумети да језик није само једно од средстава комуникације, него и део идентитета заједнице људи, да је за неке заједнице људи језик основно обележје, за већину само једно од обележја.

                Јако је важно неговати језик. Језик, да кажем, јесте и кохезиони интеграциони фактор који уједињује људе, али нажалост може бити и елеменат који их раздваја.

                Имали смо ситуацију, током 18. и 19. века да су се стварале националне државе и део стварања тих националних држава било је потискивање језика других грађана, односно једна врста стварања лингвистички унитарних држава. Ретке су државе у којима се говори само једним језиком. Далеко је већи број држава у којима се говори неколико језика.

                Треба правити разлику и мислим да сте Ви то добро образложили. Имам утисак да се до сада то није чуло у расправи или можда није довољно разумело. Видим да сте Ви на томе инсистирали, али људи Вас различито разумеју. Изузетно је важно схвцатити појмове „језик којим се говори“ и „службени језик“, јер у једној држави се може говорити и више језика, али је по правилу службени само један.

                Наравно, има и изузетака. Ја сам нашао један податак да у Индији има 179 језика са 544 дијалекта, а да је 15 језика службено. Овде код нас ближе имамо Швајцарску где су три језика у службеној употреби, у Канади се говори француски и енглески. Све то говори о језичкој разноликости, али унутар, да кажем, те језичке разноликости постоји она национална, етничка разноликост.

                Иначе, није непознато, подаци говоре да у свету постоји шест хиљада различитих језика, а само 193 државе чланице УН, онда се може схватити колико је то мноштво језичке разноликости у односу на број држава.

                Драго ми је што сам у овом делу закона нашао податке који говоре да питање заштите језика није питање само којим се само Србија бави. То апсолутно обезвређује аргументе многих оних који би желели да овом закону дају, да кажем, једну националну ноту. Ово је, пре свега, Закон о заштити употребе, односно употреби српског језика као службеног и очувању и заштити ћириличног писма.

                Наведено је тамо да су државе које имају сличан проблем и баве се овом тематиком – Белгија, Словачка, Шпанија, Швајцарска, Италија, Финска, многе прибалтичке земље, земље бивше Југославије, али и оне земље које се сматрају да су, да кажем, тај лингвистички проблем решили као Француска или примера ради Пољска.

                Ја ћу подсетити, поштоване колегинице и колеге, на одредбе нашег Устава који у члану 10. кажу да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, а да се службена употреба других језика и писама уређује законом на основу Устава.

                Ово је важно рећи, поштована министарко, што ми о овом закону, ако могу рећи, разговарамо тек сада, без било какве задње намере. Не знам да ли сам довољно јасан, мислим да сама чињеница да у Србији постоји толико припадника различитих етничких заједница и толико богатство језика који се користе, не оставља, да кажем, ни траг сумње у искрену намеру предлагача закона, у овом случају Владе Републике Србије.

                Званични подаци Канцеларије за људска и мањинска права, примера ради, говоре да се у Србији на нивоу предшколског образовања користи десет језика националних мањина, да се у основним школама настава изводи на 13 мањинских језика и обухвата преко 45.000 деце, у средњим школама око 13.000 младих људи похађа наставу на језицима националних мањина, да у Србији постоји 100 штампаних гласила на 16 језика националних језика, такође да у 42 локалне самоуправе имамо преко 10 језика националних мањина.

                Ово намерно помињем зато што тиме се обезбеђују аргументи да се доношењем овог закона жели евентуално наметнути српски језик или ћирилично писмо. Напротив, употреба других језика је апсолутно одређена. Према томе нема потребе за таквом врстом страха.

                Мислим да се овде пренебрегава једна проста чињеница, а то је та чињеница да ми говоримо о употреби српског језика и ћириличног писма као службеног језика. Пренебрегава се тај јавно-правни однос између грађанина и државе, права која се стичу држављанством, економска, социјална, културна и било која друга права, али и одређене обавезе и у овом контексту наравно и брига државе.

                Јако је важно да држава брине о језику. Нисмо, кажем, једини који то радимо. Поменуо сам и Француску која је велика држава. По многим карактеристикама, француски је један од светских језика, па опет они имају своју Комисију за заштиту француског језика и није непознато, нашао сам и тај податак, веровали или не, да Француска академија од 1635. године уређује начин коришћења француског језика. Комисија која се бави тим питањем у страху од утицаја од англосаксонског говорног подручја прави предлоге који се од израза и на који начин могу користити у француском језику. Предлаже Академији која потом усваја и то постаје део коришћења француског језика. Значи, нисмо једини који се тиме баве.

                На крају крајева, брига око заштите језика постоји и на глобалном нивоу. Чињеница да је Организација УН за образовање, науку и културу промовисала дан матерњег језика, то је 21. фебруар и то још 1999. године да би се афирмисала посебност и све оно што сваки језик има. Значи, нисмо једини који се баве афирмацијом и заштитом језика и водимо рачуна о његовој употреби.

                Оно што је важно још рећи за овај закон јесте да закон, и ако је по обиму врло мали, врло таксативно наводи све начине на који се овај закон може спровести. Наиме, овај закон је додатна подршка Закону о службеној употреби језика и писма и то је важно рећи да би се разумела суштина овог закона. Наиме, закон предвиђа обавезу коришћења српског језика и то је члан 3. овог закона, где се веома таксативно наводи ко има обавезу у раду и пословању, односно обављању делатности да користи српски језик и ћирилично писмо и треба рећи, с обзиром да се са применом овог закона почиње од 1. јануара 2023. године да ће од тог тренутка 100% привредних субјеката који послују са већинским учешћем јавног капитала, професионална и струковна удружења који представљају своју област на националном и међународном нивоу употребљавати ћирилично писмо у складу са овим законом. Ово је важно поменути, јер обавеза коришћења је утврђена овим законом у члану 3. али обавеза коришћења српског језика и ћириличног писма је утврђена и у члану 6. и она се односи на културне и друге манифестације, које се финансирају или суфинансирају из јавних средстава. Овде се наглашава у члану 6. да морају имати лого исписан на ћириличном писму у складу са прописима према којима се организују.

                Поред ових мера, обавезног карактера, постоје мере подстицаја коришћења српског језика и ћириличног писма. Те мере су садржане у члану 5. овог закона, у ком се наводи да је републичким, покрајинским и локалним прописима у складу са посебним законом могу се установити пореске и друге административне олакшице за привредне и друге субјекте који у свом пословању, односно обављању своје делатности се одлуче на користе ћирилично писмо, што укључује и коришћење ћириличног писма у електронским медијима и приликом издавања штампаних јавних гласила. Ово не читам без разлога. Мора се разумети суштина спровођења закона. Наравно, поред ових мера обавезних и подстицајних, постоје и информативно-едукативне мере које су важне за примену овог закона.

                Употреба српског језика и очување и заштита ћириличног писма се одредбама овог закона обезбеђује кроз рад три тела, односно институција,  ако могу рећи. У члану 4. Влада предвиђа Савет за српски језик који прати и анализира стање у области српског језика у јавном животу и спровођења мера ради заштите и очувања ћириличног писма, матичног писма и наравно даје своје препоруке, предлоге и стручна мишљења.

                Оно што је важно данас истаћи овде јесте да у Савету, то је наведено у ставу 3. овог члана закона, надполовичну већину чине представници језичке струке који се именују на предлог Одбора за стандардизацију српског језика. Јако је важно, што значи да се овим питањем неће бавити људи из, да кажем, сфере политике него пре свега људи из сфере струке, јер Одбор за стандардизацију српског језика основан је још давне 1997. године са циљем да окупља стручњаке институција са српског језичког и говорног подручја који се научно баве изучавањем српског језика ради језичког планирања која би водила адекватној језичког политици и пракси и обезбеђивању статуса српског језика.

                Оснивачи Одбора су три академије, наука и уметности и САНУ, Институт за српски језик САНУ и Матица српска, факултети из Србије, Републике Српске и Црне Горе на чијим се студијама изучава српски језик, те српска књижевна задруга. Ово намерно помињем да би се схватило колико много компетентних људи чини састав Одбора за стандардизацију српског језика и колико је он у ствари стручан за задатак који му је поверен јер задатак Одбора је да предлаже мере којим би се унапредио положај и значај српског језика.

                Сама чињеница да се на челу тог Одбора налазио покојни академик Павле Илић, касније и Милка Илић, онда је председник Одбора био Иван Клајн, а сада се налази проф. др Свето Танасић, и ви сте поменули и њега и друге чланове одбора, неке од њих и ја лично знам као професоре. Они сами по себи јесу једна гаранција компетентности тог Одбора и колико ће њихови предлози бити научно утемељени, колико ће бити важни за рад овог одбора и наравно за примену овог закона.

                Трећа важна институција је само министарство које врши надзор над спровођењем одредаба овог закона. Важно је поменути да се овим законом ствара и систем заштите и очувања српског језика и ћириличног писма, да се друштвена брига о заштити, о томе говори члан 7. као и да се цео закон може сублимирати и у члану 8. који говори о друштвеној бризи, о заштити и очувању српског језика и ћириличног писма.

                Једном речју, мислим да је добро што Влада Републике Србије данас предлаже овај закон, што ћемо га ми у среду усвојити. Добро је ради очувања језика и очувања његовог писма, добро је ради и наше земље и потребе очувања српског језика на оним подручјима где живе припадници српског народа, добро је што ће о томе одлучивати Република Српска, добро је што ће закон бити донет у истоветном садржају, добро је што се сарађивало са њима у доношењу овог закона, добро је што нам право на употребу овог закона гарантују те специјалне везе које имамо са Републиком Српском на основу Дејтонског споразума.

                Једном речју, много тога је добро и у овом закону и у циљевима који се желе постићи. Није ово, како бих рекао, намера Републике Србије да на било који начин наметне другима да користе српски језик и ћирилично писмо. Не, овде је реч о потреби да се што више користи српски језик и да се очува, заштити ћирилично писмо.

                Неке од мојих колега су, и Ви сте поштована министарко, поменули много разлога зашто државе, теже да заштите свој језик. Наравно, у ово време глобализације koja je наметнула једну униформност на глобалном нивоу и због својих потреба велике мултинационалне компаније настоје да бришу те националне, државне границе. Настоје да се једноставно, било какав посебност доведе, поништи, да нестане ради интереса које те мултинационалне компаније имају. Занимљиво је, све те велике нације и велике државе не спречава да оне саме брину о свом језику и о начину употребе тог језика.

                На нама, малим народима и државама, који имамо богату и дугу историју, традицију, језик и културу, јесте да радимо на томе да сачувамо свој идентитет. У складу са тим Предлог Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма добра је основа и правац у коме би требало да идемо.

                Наравно, морам рећи још и то да ово министарство врши надзор над спровођењем одредби закона, али ово министарство није једино које има своју улогу у теми очувања српског језика и ћириличног писма.

                Не треба пренебрегнути чињеницу да и Министарство просвете, науке и технолошког развоја има и те како велики значај када је реч о српском језику и ћириличном писму, јер је страшно важно ко предаје српски језик. Знате, српски језик се прво мора научити да би се могао користити. Изузетно је важно ко предаје српски језик у школама и на факултетима. Да ли то раде компетентни људи и такође је важно колико је српски језик заступљен у нашем образовном систему, у наставним плановима и програмима.

                Ја сам гледао неке компаративне податке који се односе на коришћење српског језика као наставног предмета у основним и средњим школама и на моје изненађење неке велике земље, као што су Француска или Русија, имају један час више у наставном плану и програму на нивоу основног образовања, а на нивоу средњег образовања и више. Ми имамо један принцип да покушамо да направимо равнотежу између српског језика и математике, али видите, не само Русија и Француска него и друге нације воде и те како рачуна о матерњем језику и настоје да тај матерњи језик буде на адекватан начин заступљен у образовном систему. Ако добро савладамо матерњи језик током свог школовања, онда ћемо га и лакше користити касније.

                Када сам поменуо људе који користе српски језик, не само оне на подручју бивше Југославије, у нашем окружењу него и шире, ми имамо велику дијаспору и питање  образовања припадника наше дијаспоре је јако важно питање. То није у вашој надлежности, надлежност је Министарства просвете, али знам да се српски језик и књижевност на различите начине изучавају и то је добра ствар коју наша држава чини, јер једноставно на различите начине чини да српски језик као матерњи језик, припадника српског народа буде предмет коришћења и употребе, али када је реч о Србији да буде предмет коришћења свих, јер је реч о службеном језику у Републици Србији.

                И на крају желео бих још једанпут да кажем оно што сам поменуо у току излагања. Под један, добро је што овај закон доносимо сада, никада није касно. Добро је што га доносимо после других закона којима смо уредили права мањина. Добро је да се зна да смо и 2006. године усвојили Европску повељу о регионалним мањинским језицима. Добро је да се зна да се мањински језици употребљавају у свим областима живота у Републици Србији, да припадници мањина нису ни по каквом основу ускраћени, али овде је реч о службеном језику у Републици Србији, о Уставној одредби и о потреби да се унапреди употреба службеног језика, а да се очува и сачува ћирилично писмо.

                На самом крају, посланичка група СПС ће у дану за гласање са задовољством гласати за усвајање овог закона. Хвала вам.“

Категорије: Посланичка група