Најновије

Наша обавеза је да чувамо свој језик и писмо Посланичка група

СНЕЖАНА ПАУНОВИЋ, народна посланица Социјалистичке партије Србије и заменица председника Посланичке групе Социјалистичке партије Србије говорила је на Тринаестој седници ванредног заседања у 2021.години

Не смемо да дозволимо да изгубимо ни једну реч нашег језика. Језик се чува тако што се говори, а ћирилица се чува тако што се њом пише.

                Уважена потпредседнице Владе Републике Србије, овога пута свесно акценат стављам на место потпредседнице Владе Републике Србије, јер је ово важан скупштински дан и важан задатак и мени је лично важно што сте министар културе или министарка, да будемо родно одговорни, ви сте и потпредседница Владе. Мислим да је ово један искорак Владе који је био неопходан.

                Пред нама је обавеза да усвојимо закон којим ће се обезбедити бољи механизам, пре свега за очување и неговање српског језика и ћирилице у јавном животу. Ово јесте суштински важно, пре свега јер су језик и писмо идентитетске одреднице једног народа, а ми имамо обавезу да сачувамо све што нас чини народом, зато је обавеза да се вратимо изворишту нашег идентитета.

                Шта је циљ доношења овог закона? Бар колико ја разумем о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма, пре свега је афирмација и популаризација нашег језика и писма, стварање могућности за његову ширу употребу, пре свега у јавном животу.

                Закон је последица чињенице да је српски језик, а нарочито ћирилица значајно запостављена, а тиме у доброј мери и угрожена. Дакле, наш је задатак да на темељу вишедеценијске небриге за сопствени језик и писмо саградимо чврсте механизме који неће допустити да наш језик нестане.

                Незамисливо је за нас да свој језик изгубимо, али је то могуће уколико језик не посматрамо као стуб народа, онако као што то чине сви народи овог света. О томе је говорио професор Жарко Обрадовић, узимајући чини ми се као пример Француску. Језик је биће једне нације, бедем њеног опстанка и својеврсна жива материја. Он се развија, богати или сиромаши, опстаје или нестаје, што зависи од бројних фактора спољне или унутрашње природе.

                Када су ћирилица и српски језик у питању, а посебно наша језичка култура, вишедеценијска су настојања наших језичких стручњака и релевантних институција да нам предоче истину пре свега о угрожености ћирилице и српског језика. Многи лингвисти упозоравају на руинирање нашег језика, како због глобалистичких унификација, које значе да сви говоримо један језик, да сви користимо исту монету и да постанемо једна држава.

                Наравно, ово није модел који не би одговарао, заправо једино одговара мултинационалној капиталу, али државама и народима који попут нас имају свој језик, историју и културу, мондијализација само доноси штету. У заштити језика и писма осим јавне власти и институција, стручњака, велику улогу имају медији и не само када је у питању правило коришћења језика и поштовање језичких, односно граматичких правила, већ и у коришћењу ћирилице и њеној афирмацији.

                Нећу се понављати јер су колеге говориле о томе колико је дневних новина на ћирилици, колико ТВ канала користи ћирилицу. Ти су подаци, чули смо већ, поражавајући. Оно што хоћу да кажем, наш језик, као многи други у опасности је, пре свега, од превеликог коришћења енглеских и других страних речи. Да бисмо уопште било шта уредили, ако смо кренули да то радимо из Дома Народне скупштине, као одговорни људи, онда морамо прво да уредимо себе.

                Ако бисмо били довољно одговорни, па можда прочитали транскрипте са седнице Скупштине Србије, бојим се да би били изненађени колико често и ми сами користимо речи и термине који нису аутентично српски, а за тим потребе нема, јер је српски језик богат и чини ми се да за сваку и ситуацију и моменат има своју дефиницију.

                Да бисмо све друге мотивисали да на овај начин почну да размишљају, крајње је време да прво ми, као одговорни људи, као представници народа, што мање користимо неке друге термине, неке термине који нису аутентично српски, јер опет кажем, убеђена сам да за тим и нема потребе, када је у питању овај богат језик.

                Када су у питању та опречна размишљања о потреби заштите нашег званичног писма и српског језика, невероватно је какве све аргументе чујемо и чиме се служе условно речено противници заштите ћирилице. Свашта се чуло у данима пред ову седницу. Ја не бих о њима, већ о нама који смо и данас одговорни за промену стања нашег матичног писма и матерњег језика.  Од расправе са противницима наше језичке политике, много је важније да позовемо на саборност све којима је до државног и националног идентитета и интегритета стало.

                Није питање језика формално питање, каквим желе да га представе појединци који кажу – да је свеједно пишу ли ћирилицом или латиницом. Није свеједно. Да јесте, сви народи света би говорили истим језиком, писали истим писмом. Није свеједно, јер Србија није политичка, већ национална држава која постоји више од 10 векова. Она има своје духовне темеље, изграђене елементе државног и националног идентитета, као што то имају и остали народи широм света који су стварали своје државе.

                На жалост, данас под најездом глобалиста, питање суверености које иначе потиче од народа, постало је излишно. У моди је одрицање и порицање сопствене историје и културе, сопственог језика и писма, сопственог порекла, народа. Последњих деценија широм нашег региона, посебно међу бившим југословенским републикама постало је правило да се ћирилица протерује. Хрватска је избацивањем Срба као конститутивног народа из свог Устава забранила ћирилицу, а и у Црној Гори, што још већи нонсенс ,за њу има све мање места иако је она матично писмо. Верујем да ако Његош данас може да види, чудом би се зачудио када би видео његов ћирилични рукопис „Луча“ преметнут у латиницу.

                Оно што је најгоре, често смо ми знали да будемо жртве и самих себе, добре идеје покваре људи који не знају да их спроведу. Можда је некада и постојала добра идеја да будемо оно што базично Срби јесу, а то је коректни према свима у свом окружењу, па и да прихватимо да се некад тај српско-хрватски језик и користи. Ово кажем свесно да ме не би прозивали да са позиције наследника комунистичке партије Југославије која је то баштинила, можда данас као социјалисти причамо празну причу. Не, препознали смо грешку па данас имамо право и да је исправимо и да кажемо као неко ко је наследио све тековине, па и оно што је можда била грешка или поверење без основа, данас кажемо – не, српски језик и ћирилица морају бити најбитнији. Није срамота признати грешку, срамота је ако се о томе не говори.

                Нема веће обавезе за овај језик и писмо од онога што је, чини ми се, Стефан Немања, не чини ми се, него знам, рекао, а оживео је то писац Миле Медић, тада је поручио свом сину Сави, а данас би могли да га сви чујемо баш као да смо Сава – Чувајте чедо моје мило језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа, а шта је народ изгуби ли језик, земљу и душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч знај да је ниси освојио него си себе потуђио. Боље ти је изгубити и највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свој језика.

Ово је један од разлога зашто не желимо да изгубимо ни једну реч нашег језика. Желимо да овим законом утичемо на подизање свести о потреби чувања српског језика и писма, а језик се чува тако што се говори. Ћирилица се чува тако што се њом пише.

                На жалост, немам више времена, јер морам оставити време и за своју колегиницу Дуњу, која ће сигурно имати још више да каже на ову тему, па ћу закључити тиме што ћу подсетити да је српски језик постао службени језик 1834. године а увео га је Кнез Милош тако што је захтевао да  преписка са турским окупационом властима буде искључиво на српском. Кнез Милош је вратио тада једно писмо турском везиру са поруком – ево шаљем писмо натраг са препоруком да га отворите и на српски преведете, па ми га онда пошаљите.

                Решени да и данас договарамо и дописујемо се са свима који имају добру вољу, имамо право и да тражимо да га отворе и да нам га на српском пошаљу. Хвала вам.

Категорије: Посланичка група