Најновије

Приповест о Хиландару је прича о нашим духовним коренима Посланичка група

ДУЊА СИМОНОВИЋ БРАТИЋ, народна посланица Социјалистичке партије Србије говорила је о Предлогу закона о очувању културног и историјског наслеђа Светог манастира Хиландар

Усвајањем овог закона  успоставићемо једну културу сећања и обезбедићемо континуирану бригу о Хиландару

                Поштовани господине Одаловићу, поштовани господине Кркобабићу, уважени министри са сарадницима, Закон о заштити Хиландара је својеврсно заокруживање једне целине уз Закон о музејско-библиотечкој делатности и Закон о заштити ћирилице и уз подизање Споменика Стефану Немањи и Стефану Лазаревићу, учествујемо у ренесанси српског средњовековља и слављењу српске државности.

                Ова година ће у културном смислу бити једна од оних која ће се памтити, пуна јаке симболике и јаких емоције које када се пробуде траже и велика задовољења.

                Приповест о Хиландару је прича о нашим духовним коренима, али и о нашим узорима, о ономе што нас, хтели ми то да признамо или не, чини онаквима какви јесмо.

                У светогорским актима 1016. године први пут поменут манастир овог имена и највероватније га је основао грчки монах Георгије Хиландарис, што у преводу значи – лађарев, што је својствено манастирима на Светој Гори да носе имена по занимању својих оснивача.

                Живот Хиландара као српског манастира почиње доласком Растка Немањића на Свету Гору, најмлађег од тројице синова Стефана Немање, великог жупана. Рођен око 1174. године Растко је 1191. године са дозволом родитеља да иде у лов заправо са руском монахом побегао на Свету Гору. Постоји много предања и пуно легенди о том његовом доласку и замонашењу. Духовним преображењем Растка у Саву почиње и духовно светосавска историја Срба.

                Велики жупан Стефан Немања замонашен у Студеници 1197. године креће ка Светој Гори са најближим следбеницима из редова српског племства који ће бити прво хиландарско братство. 

                Најважнији документ у историји Хиландара је Царска златопечатна повеља Алексија III Анђела, византијског цара из 1198. године, којом се Хиландар дарује Србима на поклон вечно.

                Највећи узлет после смрти Светог Саве 1236. године дао је, уз све владаре из династије Немањића, Радислава, Уроша I, Драгутина, Милутина и краљ Стефан Душан, освајајући византијске територије освојио је и Свету гору, 1345. године и те исте године израдио Златопечатну повељу којом је гарантована аутономија Свете горе.

                Период под Турцима за Хиландар и Свету гору почео је 1430. године, када је одређен једногодишњи харач. До 17. века тај харач се увећао 25 пута.

                У тешком периоду велики допринос дали су разни ктитори, од Маре Бранковић преко Ивана Грозног. Та историја преживљавања је омаж дипломатској вештини хиландарског братства.

                Најкритичнији период у очувању Хиландара вероватно јесте скоро па преузимање од стране Бугара, покушај преотимања Хиландара у 18. и 19. веку, спорова Зографа и Хиландара, Санстефански уговор и Берлински конгрес обележили су тај период.

                У том одсутном моменту, 1896. године, Александар Обреновић је кренуо на отварање модерних олимпијских игара у Атини. Ово је заиста занимљива историјска паралела, будући да су те олимпијске игре синоним за доминацију империјализма и уништење човека као духовног и слободарског бића. Парадокс је да је тај тренутак спасио православље. Треба рећи да су Античке олимпијске игре биле узор за ове модерне, а оне су биле у славу грчких богова, тј. паганска свечаност „пар екселанс“. Знамо како је паганизам прошао од стране хришћанства – у лицу цара Теодосија, који је 380. године хришћанство прогласио једином званичном религијом у Римском царству и забранио како олимпијске игре и друге паганске свечаности, тако и спалио и уништио храмове и библиотеке.

                Александар Обреновић је тада откупио, тј. вратио дугове Хиландара и спасио како монахе тако и цео комплекс Хиландара. У знак захвалности, монаси су Александру поклонили Мирослављево јеванђеље и Јеванђеље по Вукану.

                Шта се даље дешавало у 20. веку више је познато јавности. Поента је да су мање-више од свог оснивања Хиландар и његово братство били скоро па у нераскидивој вези са матицом Србијом и њеним владарима, тј. руководством.

                Оно што је важно а што смо већ чули јесте чињеница да ћемо усвајањем овог закона обезбедити континуирану бригу о Хиландару и монасима који тамо живе. То наравно не искључује и многе појединце који одлазе и дарују манастир, којих је из године у годину све више.

                Изузимајући годину коју је обележила пандемија корона вируса, у просеку, задње три године, по подацима нашег конзулата у Солуну, између 10 и 11 хиљада наших грађана годишње борави у Хиландару.

                На крају, право питање је шта нама данас значи Хиландар и шта овај закон треба да васпостави? Пре свега, једну културу сећања, која ће између осталог афирмисати византолошке студије и изучавање наше државности, уметности, културе, као што многи истраживачи иду у Ватикан као седиште западне цивилизације, отворити врата богате манастирске ризнице Хиландара за што већи број научника и истраживача.

                Такође, Светосавском култу дати снагу философије која ће омогућити прелаз са Светосавља као религиозног учења на Светосавље које у себи садржи животворни принцип заснован на слободарској самосвести српског народа.

                Света гора је место које постоји. Није утопија. Велелепни изузетак посвећен мајци природи и мајци божијој, где се живи у слози и једнакости, у саборности, достојанствено и у различитости, у ћутању и тиховању, у самодовољности, али и у љубави и молитви за цео свет.

                У приповести о оснивању Хиландара као темељ стоји најлепша ода родитељској љубави. Наиме, седамнаестогодишњи дечак Растко повео је не само свог оца, Великог жупана Стефана Немању, већ и цео српски род на пут којим сада идемо ми, а заједно са нама и испред нас иду наша деца. Захваљујем.

Категорије: Посланичка група