Најновије

Наш циљ је независно, непристрасно, стручно, одговорно и ефикасно правосуђе Посланичка група

Проф. др ЖАРКО ОБРАДОВИЋ, народни посланик Посланичке групе Социјалистичка партија Србије говорио је као овлашћени представник о правним актима који се односе на уставне реформе у нашој земљи.

Сви желимо да живимо у демократској држави, да делимо демократске вредности овог простора Европе, да имамо ефикасно птавосуђе и да грађане о којима држава брине.

            Поштоване колегинице и колеге, уважени грађани Републике Србије, ми данас расправљамо о изменама Устава Републике Србије, о предлогу промене дела Устава Републике Србије који се односи на област правосуђа. Мислим да је наш надлежни одбор у протеклом периоду урадио велики посао, заједно са Министарством правде, и направио један добар предлог за који стварно очекујем да ће данас бити потврђен двотрећинском већином и да ће на референдуму бити подржан од стране грађана.

            Ми имамо данас 29 амандмана из области правосуђа и сви ти амандмани имају исти циљ, а то је да се унапреди правни систем Републике Србије и да се увећа правна сигурност грађана Републике Србије. Наиме, када разговарамо о промени Устава у овом делу, мање-више сви истичемо, и то пише у образложењу овог акта, ми говоримо да постоје две групе разлога – политичко-стратешки и уставно-правни разлози, међу којима се у политичко-стратешка помиње и наше стратешко опредељење за европски пут и јачање правне државе и стабилног и демократског амбијента.

            Када говоримо о уставно-правним, говоримо о слабости Устава из 2006. године, који се односи баш на правосуђе и нашу жељу да се оствари виши ниво остваривања у пракси начела владавине права, које је уједно једно од фундаменталних уставних начела и односи се на уређену и спроводљиву поделу власти, независности судства, судску заштиту Уставом гарантованих права и слобода.

            Морамо поменути да важнија од ова два, назваћу их, формална разлога за промену Устава јесте онај који сам истакао на почетку свог излагања, а то је потреба унапређења правног система Републике Србије и правне сигурности грађана Републике Србије, јер ништа нека формална решења неће значити грађанима Републике Србије уколико та решења стварно не омогуће правосуђу, судству и тужилаштву да остваре све оне своје битне функције које оне имају у свом садржају.

            Наиме, поштоване колегинице и колеге, када погледамо све ове наше разлоге у вези са променом дела чланова Устава Републике Србије који се односи на правосуђе, ми говоримо и о међународним документима, и о домаћим потребама и о Споразуму о стабилизацији и придруживању из 2008. године, којим смо се обавезали да ћемо вршити усаглашавање, прецизније усклађивање законодавства Републике Србије са правним тековинама Европске уније. У оквиру преговарачког процеса имамо посебно поглавље о владавини права, које се стално помиње као изузетно важно, и јесте важно, и да то поглавље и те како треба уредити заједно са Европском комисијом и Комисијом за демократију путем права Савета Европе, познатијом као Венецијанска комисија.

            Драго ми је што је министарка Поповић данас неколико пута истакла да су разговори са Венецијанском комисијом били врло плодоносни и да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о променама Устава о ком ми данас расправљамо. То наравно не значи да се Венецијанска комисија можда у потпуности сагласила са свим нашим предлозима или да смо ми у потпуности прихватили све ставове Венецијанске комисије, с обзиром на то да постоји и посебност нашег правног система и сигурно се у односу на предложена решења нашла она права мера односа да решења буду најбоља. Мислим да је то важно напоменути, јер имамо нека ранија искуства да се и Венецијанска комисија није консултовала ни пре, а нажалост ни после усвајања Устава, као што је била реч о Уставу из 2006. године. Можда зато и та решења нису тако квалитетна.

            Желим да укажем на неколико начела која су за мене суштина данашњег разговора о правосуђу – да је правни поредак у Републици Србији јединствен, да уређење власти почива на подели на законодавну, извршну и судски, да се однос три гране власти заснива на међусобном проверавању и равнотежи, што је и део нормативног решења ових амандмана. Ово морам да поменем због грађана Републике Србије, да би схватили значај свих ових промена. Нарочито наглашавам принципе које је Национална стратегија реформе правосуђа 2013. и 2018. године промовисала, а то су независност, непристрасност, стручност, одговорност и ефикасност.

            Овим променама ми стварно желимо да све ове постављене циљеве испунимо, да имамо и независно, и непристрасно, и стручно, и одговорно, и ефикасно правосуђе. Ми до сада нисмо успели да све ове циљеве испунимо. Зато на крају крајева и ове промене вршимо.

            Чини ми се да је овим решењима Скупштина Републике Србије успела да нађе меру, односно предлогом овог акта је успела да се нађе мера између међусобног проверавања и равнотеже. Мислим да то треба објаснити. Скупштина Републике Србије, као највеће законодавно тело, доноси законе из области правосуђа, значи све оно што је везано за правосуђе ће бити предмет рада Народне скупштине Републике Србије и ми ћемо бити у ситуацији да разговарамо о раду правосуђа, о свим оним проблемима са којима се суочавамо.

            Осим тога, Скупштина ће имати, ако могу тако рећи, своја четири представника, односно истакнута правника који ће бити у саставу Високог савета судства и Високог савета тужилаца, које ћемо ми изабрати од осам кандидата. То само по себи додатно говори да ће Скупштина моћи посредно да разговара о правосуђу, о раду и категорији проверавања, да постоји једна апсолутна равнотежа.

            Ми стварамо правни оквир на коме треба да се правосуђе искаже, да покаже да је и независно, и непристрасно, и стручно, и одговорно и да је ефикасно.

            Наравно, морам поменути трећу грану власти, то је извршна власт. Извршна власт ствара основу за рад правосуђа. Треба рећи шта се то конкретно мења овим амандманима. Наиме, улога Скупштине у овим амандманима сведена је на избор четири члана Високог савета судства, од предлажених осам кандидата. Улога Народне скупштине сведена је и на избор четири члана Високог савета судства, такође се предлаже осам кандидата. Избор врховног јавног тужиоца, Скупштина бир врховног јавног тужиоца и одлучује о престанку његове функције.

            Мислим да је то добро решење. Зашто то кажем? Ми смо после 2000. године имали неколико промена реформи правосуђа и нисмо задовољни. Нико није задовољан, нисмо ни ми задовољни као грађани, није задовољно правосуђе, није задовољна међународна јавност, нисмо генерално задовољни и зато иимамо ове амандмане.

            Али морамо поставити једно просто питање – шта је узрок таквом стању у правосуђу? Да ли стварно правосуђе има све услове за свој рад? Да ли можда нису донети одговарајући закони који се односе на област правосуђа који не дају правни основ да они успешно раде, да ли постоје неки проблеми унутар правосуђа које правосуђе спречава да буде ефикасно, да буде непристрасно, да одлучује коначно о свему, шта је разлог томе?

            Не могу, а да не поменем објективно велике промене које су биле после 2000. Године. ДОС-овска власт извршила је потпуну једну сечу, ако могу употребити тај израз, у области правосуђа. Мењали су људе из правосуђа полазећи од политичких критеријума. Био сам члан Одбора за правосуђе у то време и знам сигурно ту историју у неком стенограму са седница Народне скупштине Републике Србије где сам врло јасно износио тачне податке да је ДОС тада бирао за људе у правосуђу, који су имали нажалост, просек студирања између седам и 12 година, просек оцена од шест до седам и по, са часним изузецима осам. Да су у правосуђу тада бирали људе који уопште нису били из правосуђа, него су радили у управама, радили су у неким јавним предузећима или локалним самоуправама и слично.

            Било је важно довести неког, заменити неке људе и вероватно добити своје истомишљенике, идолопоклонике или не знам шта, своје полуге у области правосуђа. Томе морамо стати на пут. Не треба заборавити ни будуће реформе. Код неких каснијих реформи било је речи да је текст закона који се односи на правосуђе донет заједно уз сагласности одговарајућих тела Европске уније или Венецијанске комисије.

            Ово помињем врло свесно. Зашто? Зато што мислим да су ова решења добра. Ова решења стварно ће коначно показати где ми имамо проблем и мислим да се овим решењима ствара добра основа да се проблем реши, да судије стварно буду самосталне и независне у свом раду и да одлучују на основу чињеница, да нема никаквог политичког уплива, јер ће сада Високи савет судства бирати судије. Неће их више први пут бирати Народна скупштина на период од три године. Сада ће једноставно, Високи савет судства бити неко ко је најкомпетентнији за судство и најодговорнији за стање судства.

            Нећемо више моћи да развлачимо то питање, ширимо одговорност и да будемо у магли. Једноставно, од сада па убудуће, када се ови амандмани усвоје и постану део закона, а на основу уставних одредби буду се у следећем периоду усвајали закони, тачно ће се знати и одговорност Високог савета судства и одговорност Високог савета тужилаштва.

            Приметио сам у структури и једног и другог тела да има једна мала разлика, струка је апсолутно доминантна. Пре свега и Високи савет судства има шест судија, четири представника Високог савета судства су истакнути правници које предлаже Народна скупштина Републике Србије и једанаести члан је председник Врховног суда. Ако могу рећи, седам наспрам један у корист струке, и мислим да је то добро.

            Оно што ми сада у овом тренутку не знамо, али ћемо се као Народна скупштина сигурно потрудити јесте да ови представници из реда истакнутих правника стварно буду људи који представљају истакнуте правнике. Истакнути правник сам као појам може значити много тога. То могу бити и професори универзитета, то могу бити и људи из неких других области повезани са правним наукама и са правним системом, једноставно неко ко има најмање 10 година радног стажа, јер се то помиње као услов. Помиње се такође, да ће закон прописати додатне одредбе које се односе на услове који тај истакнути правник треба да има да би могао бити кандидат, а ми ћемо бити у ситуацији да бирамо четири члана у односу на осам кандидата.

            Када је реч о Високом савету тужилаштва, ту је структура мало другачија. Имамо пет јавних тужилаца које бирају главни јавни тужилац и јавни тужиоци. Имамо четири истакнута правника које ће бирати Народна скупштина од осам кандидата, имамо Врховног јавног тужиоца и имамо министра надлежног за правосуђе.

            Мислим да је то потпуно логична веза и мислим да је веза правосуђа и Министарства правде са тужилаштвом, да кажем, функционално израженија у односу на судску власт.

            Мислим да је добро, а видео сам и кроз решења о особи која је председник једног или другог савета, односно потпредседник, да се покушава направити та равнотежа која се прокламовала у одредбама амандмана. Очекујем да ће грађани подржати ове промене и да онда можемо да кажемо да се поштује начело равнотеже, да ће председник у оба случаја и Високог савета судства и Високог савета тужилаца, бити из реда судија, односно тужилаца, а да ће потпредседник бити неко од истакнутих правника. Мандат чланова оба Високог савета траје пет година, али мандат тужиоца траје шест година и то треба такође поменути.

            Министарству правде треба захвалити на свој овој аргументацији коју су нам понудили кроз документа која смо добили, јер смо били у прилици да се упознамо и са ставовима Венецијанске комисије о неким питањима, што је јако драгоцено. Можемо да стекнемо увид како Венецијанска комисија реагује у односу на предлоге о којима ми расправљамо.

            Ради наших грађана и као потврда о којој се озбиљности ради, указао бих на мишљење Венецијанске комисије из 2018. године када помиње да Високи савет тужилаца не може бити инструмент чистог самоуправљања већ вуче свој демократски легитимитет од избора барем једног дела чланова од стране парламента.

            Драго ми је што је у овом амандманима предвиђена могућност да у случају да дође до неког дисфункционалног односа, да се истакнути правници не изаберу у Скупштини из ко зна којег разлога, да је предвиђена могућност да се формира једна посебна комисија коју чини председник Народне скупштине, председник Уставног суда, председник Врховног суда, Врховни јавни тужилац, Заштитник грађана, који онда одлучују већином гласова о избору истакнутих правника.

            Поштоване колегинице и колеге, хтео бих на крају свог излагања да кажем још неколико речи. Наравно да смо у нашој историји нашој и уставног развоја имали више примера промене Устава. Не бих се врши освртао на то. Мислим да је добро што ми данас разговарамо о овом акту и мислим да је добро што ћемо и усвојити ове амандмане за промену Устава и што ће грађани то прихватити на референдуму.

            Министарству за послове правосуђа остаје велики посао зато што, ако сте видели обавезе које следе након усвајања ових амандмана и данас и на референдуму, постоји обавеза министарства да у следећих годину дана предложи бројне законе који ће регулисати ближе услове за избор судија и за судије поротнике, онда које су то функције, послови или приватни интереси који су неспојиви са функцијом судије и судија поротника, који су услови за избор и неспојивост са функцијама члана Високог савета које бира Народна скупштина.

            Има пуно ствари које ће бити решене законом, који ће додатно правно обогатити ову материју, али и помоћи да правосуђе буде ефикасније. Ми усвајамо Уставне амандмане и знате да одредбе Устава морају бити јасне, али у неким случајевима и довољно опште да могу бити разређене касније законом.

            Министарство за послове правосуђа чека велики посао, али мислим да смо направили велики, велики корак у том правцу и очекујем да ћемо ми у Србији од тога имати бољитка.

            Коначно смо прекинули везу која је до сада можда постојала као изговор зашто правосуђе није ефикасно. Мислим да ће сада морати људи у правосуђу да се погледају у лице и да кажу стварно ко ради и ко не ради.

            Био сам у ситуацији после 2000. године, у разговорима које је имао тадашњи одбор са водећим људима правосуђа, да поставим једно просто питање – када се десило да се, примера ради, казни неко из области правосуђа ко не ради свој посао, ко не долази на посао, ко не дај Боже учини нешто супротно закону, ко на различите начине опструира посао човека, водећих људи у правосуђу и због чега грађани трпе? Мислим да ћемо са овим решењима и законима који следе ту ствар потпуно уредити и коначно добити правосуђе и надам се да ће ово што радимо позитивно оценити и Европска комисија у нашем преговарачком процеус, с обзиром да то до сада нису оценили, да ће ово убрзати наш пут ка ЕУ.

            Сви желимо да живимо у демократској држави, да делимо демократске вредности овог простора Европе и да имамо ефикасно друштво и да имамо грађане о којима држава брине. Са овим амандманима и законима који следе ја сам потпуно уверен да ће тако бити и то су све разлози због чега ће СПС гласати за овај документ и гласати, наравно, за референдум када му дође време.

Категорије: Посланичка група