У великом интервјуу за 021.рс потпредседник СПС Душан Бајатовић прича о свему – о гасној кризи, о својој огромној заради за српске стандарде, о томе да ли је црвена буржоазија, докторату, неправилностима које је ДРИ уочио у „Србијагасу“, о томе због чега ће можда бити осуђен, јавном сукобу са министарком Зораном Михајловић, односу СПС-а и Српске напредне странке, као и да ли му је иритантна свеприсутност Александра Вучића.

И, наравно, где је политика, ту је и фудбал, па Бајатовић прича и о Фудбалском клубу Војводина, поручујући да му је то болна тема и да не могу навијачи о свему да се питају.

Када се прича о могућој кризи са испорукама гаса, ви сте онај који „спушта лопту“. На чему се заснива тај оптимизам?

Једна је ствар да ли нема или има страха, а друга је ствар да ли има забринутости. Тешко је на ова питања одговарати без извесне дозе оптимизма. Видели сте да је председник државе Александар Вучић изузетно забринут, а да се оно што сам ја причао мало разликује. На чему заснивам све те ствари.

Сведоци смо тренутно велике геополитичке игре где можете да се уверите како више не постоји међународно право, већ сила одлучује. Ако гледамо наше снабдевање, пре свега из правца Балканског тока, онога што су договорили Вучић и Путин, ти извори гаса нису угрожени. Математички, правно и економски не би требало да имамо било какав проблем. Проблем може да се догоди уколико се донесе ирационална политичка одлука. То може да буде нека заједничка одлука Европске уније.

Ипак, ЕУ на уједначени начин не може да реши питање руског гаса – Америка ће испоручити 15 милијарди кубних метара гаса, а треба им више од 250 милијарди. Насупрот томе, упркос рату, велике испоруке иду преко Украјине, уз то Јамал транспортује максимално, ради Северни ток 1, раде Балкански ток и Блуе стреам. Шта год да се деси на период од пет до седам година, немогуће је решити гасну једначину без руског гаса.

Што се нас тиче, ако будемо морали, ми можемо да угасимо испоруке руског гаса, али је услов да имамо довољно дрва. Бојим се да овде, али ни у Европи, нема толико шума.

Пре неколико дана рекли сте да су изјаве бугарских званичника о непродужавању уговора о куповини гаса са Русијом „пусти снови“. У међувремену, Бугарска, као и друге земље ЕУ, за гас ће морати да плаћају у рубљама. Шта је план Србије уколико све пође по злу, дође до тоталног рата и, на пример, до непродужења уговора?

Ако пође по злу, не би била кажњена само Србија, била би кажњена и Бугарска. Ко се највише смрзао 2009. године? Па Бугари. А шта је Европа урадила? Видела је колико има залиха у складиштима, колика је унутрашња потрошња и искључила индустрију да би грејала становништво, јер је био јануар. Може то и сад, али је то апокалиптични сценарио – пада производња, нема радних места, наступа инфлација. Дакле, такав сценарио не би погодио само Србију.

Кад неко каже „увели смо Русији санкцији“, онда треба поставити и питање – а ко их је све увео? Америка, Канада, Европа, Јапан, Аустралија и Јужна Кореја. Кина, Индија, Пакистан, Бразил нису, хоћу рећи да 80 одсто људи живи у државама које нису увеле санкције Русији. Читава ситуација највише одговара Америци, јер опоравља своју индустрију, они могу да раде по овим ценама. Такође, Русија ће да добије више пара за исту количину енергената. И сад Американци одједном преговарају са Ираном, одједном је дозвољено преговарати о увозу венецуеланске нафте у Америку.

У читавој овој причи има много лицемерја. Закључци су да Путин не сме да изгуби овај рат, јер ће изгубити Русију, док Американци желе своју шапу у Европу.

А где смо ту ми? Не интересује ме вазална Србија, као ни вазална Европа.

Рекли сте да неће бити поскупљења гаса до 31. маја и да се о томе разговара са „Гаспромом“. Докле се стигло у тим преговорима?

Имамо изразито неравномерну потрошњу гаса. Ако ти кажеш да ћеш да купиш три милијарде кубних метара, по правилима, теби се сваки дан испоручује 8,2 милиона. Међутим, реална потрошња не изгледа тако. Ми смо у децембру имали дневну потрошњу од 12, 14, па и 17 милиона кубних метара гаса, онда се деси да падне испод тих осам, па се опет попне. Раније смо то билансирали на нивоу године и „Гаспромекспорт“ нам није наплаћивао пенале. Међутим, сад кад је дошло до кризе са осталим снабдевачима, не може Србија да има оно што нико у Европи нема, а уз то имамо цену коју нема нико у Европи, али на две милијарде кубних метара годишње.

Прво о чему треба да разговарамо је количина, друго – да ли можемо да добијемо начин на који ћемо обрачунавати пикове? Дакле, имате почетну цену, па имате формулу, нафтну, тржишну или комбинацију берзанске цене, а онда се за пикове уводи нешто што се у пракси назива скала. Та скала каже, ако си данас уместо шест милиона преузео осам, онда плаћаш пет посто више, ако си узео између осам и десет милиона, плаћаш 10 посто више…

Ми смо послали наше предлоге, „Гаспром“ је добро упознат са свим тим. Они су рекли како је за све земље једнако, али ми и даље преговарамо. Шта је битно? Биће битан микс нафтне и берзанске формуле и скала која ће решавати пикове, односно флексибилност, која би Србији требало да дозволи да у контролисаним и унапред договореним условима добије одговарајуће количине гаса, где се разлика за пикове мора нешто платити, јер су они најскупљи.

И ту почињемо да причамо о озбиљним стварима. Дакле, још једном да разграничимо, неће бити плаћања транспорта од стране „Гаспрома“ у рубљама. Ми сасвим нормално плаћамо, плаћамо домаћој фирми и немамо проблем.

У том контексту српско-руских односа, појавили су се гласови и да би држава требало да откупи акције НИС-а.

Да будем искрен, а знам да ће ме појести у јавности, неће то бити лако договорити, али ако заиста дођемо до позиције у којој не можемо да купујемо руску нафту, ми морамо да предузмемо неке кораке да у Србији прерађујемо нафту. Ако је не можемо добити за те капацитете, а друге рафинерије немамо, мораћемо да разговарамо са Русима како то да решимо. Ипак, за сада, то питање није отворено.

Има разних размишљања, јер се сви боје кризе, али за сада откуп акција није на столу. Ако буде на столу, јавност ће са тим бити упозната. Дакле, да, постоје проблеми које морамо да решавамо. НИС је основан по свим европским правилима, као што је основан и „Гастранс“ и „Банатски двор“, испоштована су све европске регулативе. Ако је тако, зашто бисмо ми имали проблем да купујемо руску нафту. И, уосталом, на нивоу ЕУ још увек није донета одлука да се не купује руска нафта, јер је немогуће надокнадити количине, што је случај и са гасом.

Познати економиста Бранко Милановић говорећи о политици седења Србије на више столица, међу којима су САД, ЕУ, Русија и Кина, рекао је да руска столица више не постоји, оцењујући да је њен политички и економски утицај у паду. Шта у таквој ситуацији радити, где тражити пријатеље, имајући у виду и оно што сте рекли да не желите – ни Европу, а ни Србију које су вазалне?

Када говорим о Европи, не знам каква би била разлика у вазалности према Америци или Русији. Што се тиче Србије, ми треба да пробамо да задржимо неутралност и то не само војну. Погледајте шта су услови Србији да уђе у ЕУ – нема резолуције 1244, нема Косова које улази у НАТО, Уједињене нације и постаје самостална држава, нема Срба у Црној Гори. То је оно што хоће да постигну, можда ће неко онда поставити питање и о аутономији Санџака, Рашке или да можда треба преправити аутономију Војводине.

На то питање не могу да вам одговорим као државни службеник, али могу као Душан Бајатовић. Свет више није тако једноставан, не постоје само Америка и Европа, питање је шта ми можемо да издржимо или урадимо уколико изгубимо политичку подршку Русије и све боље односе са Кином. Наша позиција у преговорима са Европом и, потенцијално са САД, боља је док постоје Москва и Пекинг.

Није овде прича о столицама, већ о шаху. Ви играте шах истовремено на четири табле и резултат не мора бити 4:0 или 0:4. Столице су поједностављено посматрање позиције Србије. Уосталом о великој шаховској табли писао је Збигњев Бжежински. Америка више не може да буде хегемон, 21 одсто јој је друштвени производ, Европа је пала на девет одсто па се за „Стару даму“ момци више не отимају, губи технолошку трку, сировински и енергетски је зависна… По први пут од велике економске кризе може се говорити о социјалној нестабилности у Европи, а самим тим и о политичкој.

Пре неколико година пожалили сте се на то да у „Србијагасу“ имате проблем са неплаћањем гаса који сте испоручили. Каква је сада ситуација и ко су највећи дужници?

Наплата гаса у Србији је 98 одсто, што је светски и европски стандард. Буде кашњења, зависно од прилива, код топлана врло ретко што је раније била пракса. Имате пољопривреднике који су отворили сушаре, дођу и кажу да им се да гас, а да ће новац донети за три месеца и морам да кажем да углавном нико не лаже. Оно што је проблем код „Србијагаса“ јесте то што ми као средство обезбеђења углавном имамо менице, нико не даје банкарске гаранције и ми наше ризике ни не преносимо на крајње купце.

Тренутно, Топлана у Јагодини дугује мало више него што би требало, београдске и новосадске електране перфектно раде. Имамо стари проблем са ДП „Нови Сад – гас“, ту је управљање преузео „Србијагас“. „Нови Сад – гас“ ће бити добра фирма, показало се у међувремену да снабдевање гасом мора да буде тржишна, а не комунална делатност.

Прошле године је „Србијагас“ посетио и државни ревизор и утврдио је да су мимо Закона о јавним набавкама договорени послови од 1,35 милијарди динара, а да су без спроведеног поступка јавне набавке извршени радови на гасификацији општина у износу од најмање 15,5 милијарди динара. Откуд ове неправилности?

То тако поставља Државни ревизор и ми поштујемо одлуке ревизије. Државни ревизор нам је рекао да то не радимо више, али тешко да бисмо урадили гасификацију у Србији и увек имали довољно квалитетних делова да је сваки пут све како налаже тренутни Закон о јавним набавкама. Да, постоје ситуације у којима због инвестиција нисмо имали времена за јавне набавке, а по закључку Владе Републике Србије ми смо обављали скраћене поступке, где смо позивали пет-десет фирми које су се јављале.

Али постоје они који долазе и руше те поступке, па од других учесника траже новац. Даћу вам пример, ако „Србијагас“ сад на време не изврши измештање свих гасовода, рецимо, на неким ауто-путевима који се граде, скупљи је један дан пенала него сама набавка.

Да ли ћу ја за то бити осуђен, па вероватно хоћу, а која ће бити казна, то ћемо видети. Ми смо дали одговоре на те примедбе, па ћемо видети шта ће бити. Ако треба ићи ћу на суд, па нек се утврђује која је штета, а која корист. Наравно, мислим да је већа корист била, знате и сами да је код нас највећи проблем била експропријација, расту ти трошкови пројекта, касниш. Ја сам то решавао, да будем искрен, онако како сам мислио да је на ивици закона, а како ће да пресуди судија, то ћу да оставим независном тужилаштву и судству Србије.

021: Још једна од замерки је била та да сте директор иако вам је истекао мандат. У међувремену је расписан конкурс, да ли је то сад решено?

Бајатовић: Није решено. Конкурс је био спроведен и 2016, био сам први и никад нисам именован. Сад је опет конкурс и ништа се не дешава. Мене овде пет година убеђују да сам директор, и још увек сам уписан у АПР-у. Писали су ми пријаве, између осталог, и министарка Зорана Михајловић, како ја обављањем ове делатности наносим штету Републици Србији, потписујем уговоре који су ништавни – што није тачно.

Нема везе, али потенцијално, ја сам у некој врсти кривичног дела. Зашто је то тако можете да питате само нашег оснивача – Владу Републике Србије. И за то што смо радили скраћене поступке, ја имам одлуке Владе Србије, зато што су инвестиције које ћемо добити када потпишете уговор далеко веће вредности од онога колико коштају ти прекршаји. Тамо где смо могли да чекамо, ми смо спроводили процедуру, нисмо тамо где смо мислили да то не треба, а имамо наше правно тумачење и тврдимо да је добро, јер смо консултовали најбоље адвокате и указали на најбоље праксе.

Ми смо урадили добар посао за „Србијагас“, за државу Србију и локалне самоуправе. Колика ће бити цена тога за мене, то ми није толико важно. Решење ситуације је да Влада Србије коначно именује директора „Србијагаса“. Конкурс је отворен, а ја нисам једини кандидат.

Све је и даље по том неком „дачићевском принципу“ да се можда не зна ко ће бити министар енергетике, али се зна ко ће бити директор „Србијагаса“. На челу предузећа сте већ 14 година.

Знам да постоји легенда како сам руски човек и како ми не могу ништа. Тога сам се наслушао. Само док испоручујеш резултат можеш да будеш на овом месту, све остало је погрешно.

Ипак, једном приликом сте рекли да сте на чело предузећа дошли по политичкој линији.

Да, дошао сам на два до шест месеци. Сада сам и доктор техничких наука са Факултета техничких наука…

Било је медијских написа да вас нико није видео факултету.

Нису могли да ме виде зато што се докторске студије организују уколико има пет кандидата, а на смеру нас је било двоје. Сви су читали тај рад и једва су чекали да нађу плагијат. Па што га нису нашли?

Међу 1.420 радова који су урађени на ту тему у свету, овај има најмању маргину грешке. Нека га оспоре. Нигде нисам ставио титулу др. Уписао сам докторат јер сам сматрао да могу да укажем на нову праксу и нове моделе предвиђања и транзиције потрошње система снабдевања гасом и то смо урадили одлично, како у предикцији цене, тако и у потрошњи. Једини смо од свих обрађивача имали комплетне податке, укључујући и правац ветра. Консултовао сам стручњаке, а све идеје су моје.

И сви су једва чекали да прочитају тај рад и кад сам га објавио, више нико није галамио. Не видим зашто бисмо сви ми по правилу били проблематични када је у питању знање. На крају крајева, ту су резултати.

У овој ситуацији недостајало би нам још само да се поново подгреје сукоб између вас и министарке Зоране Михајловић. Одакле та нетрпељивост, је ли реч о сукобу два концепта или томе да заступате интересе различитих страна?

Ми бисмо били лоши државни чиновници уколико би се све заснивало на лобијима, али то су заиста два концепта, која су непомирљива. Ја сам за то да искористимо наше потенцијале које имамо у енергетици на бољи и другачији начин, мислим и на угаљ, нуклеарну енергију, хидроелектране, а много мање сам заинтересован за развој алтернативних извора енергије, јер мислим да је то погрешан правац. Друга концептуална разлика је та што је Михајловић мислила да „Србијагас“ треба што пре почистити са сцене, превести у акционарско друштво, а транспорт и дистрибуцију поставити као неку врсту јавних предузећа.

Био сам против те идеје и свој став сам бранио пред ММФ-ом, Светском банком и Владом Србије. Мислим да тај процес треба да буде спорији и контролисан, треба нам још неко време да „Србијагас“ буде јавно предузеће да бисмо могли да будемо потпомогнути Владом Србије бар до времена док се не заврши гасификација државе. Овде се ишло на приватизацију, на акционарско друштво, на неконтролисано отварање тржишта, где би кајмак скидали они који могу да дампирају цене или да узму најбољег клијента, а да социјалну политику оставе „Србијагасу“ и да имамо безразложне трошкове. То је део тих ствари које су се дешавале.

У управљачком смислу сарадња између министарства и „Србијагаса“ никада није била угрожена. Да, постојао је јавни сукоб, постојале су оптужбе пре свега на мој рачун, али ја сам именован од стране Републике Србије, а министарство има управни и инспекцијски надзор.

Између осталог, Зорана Михајловић вас је прозивала и због ваше зараде, која је за српске услове енормна. О каквом друштву машта социјалиста са платама чија је вредност већа од три милиона динара?

Већина мојих колега који обављају менаџерски посао у овом обиму, има већу плату него ја. Друга ствар, моја плата у „Србијагасу“ је 1.400 евра, све остало је из међународних компанија. Да је неко Ханс или Тони, нико га не би питао то. С друге стране, тиме нећу да се хвалим ни сад пред вама, али можете да питате секретарице или да консултујете банкарски рачун, па како ја да помогнем другим људима?

Ако тај новац не би био исплаћен, он би се изгубио у билансима предузећа и не би припао никоме, а овако припадне мени, оставим нешто себи, али помогнем и другима. Уопште не видим какве то везе има са будућим друштвом, наравно да бих желео да Србија буде слободарска и социјално праведна, да сви имају посла и боље плате. Ја то просто тако гледам, али ћу оставити вашим читаоцима да сами суде о томе.

Када би вам неко рекао да сте црвена буржоазија, да ли бисте се успротивили тој тврдњи и шта би били ваши контрааргументи?

Ја црвен јесам, али буржоазија нисам. Сада да дођете код мене на викендицу, где живим, наћи ћете сланину, кобасицу, кулен, шунку, а сигурно нећете наћи кавијар. А ни базен.

Али код некога нећете наћи ни сланину, ни шунку…

Ја сам спреман да поделим то сланине и шунке што имам са другима. Има 12 породица које помажем директно. То је мој избор, шта да радим. Мада, код мојих Сремаца, чак и ако су сиромашни, нема куће у којој нема сланине или шунке.

И када се говори о томе да вам се дрма столица, многи ће рећи да се о томе не одлучује у Влади, већ да је одлучено негде другде, уз поглед према Русији.

Што се тиче „Србијагаса“, о томе се одлучује у Влади Републике Србије, није то једина компанија која сарађује са Русима. Као што видите, код мене у канцеларији има слика са Путином, Берлусконијем, са Милером, Шојгуом, Вучићем, руским патријархом, шта је ту тема?

Да ли сте руски човек?

Ја сам само Србин. Каже Алексеј Милер (чита исечак из новина) „Гаспром“ и „Србијагас“ имају хармоничну и ефикасну сарадњу, велика заслуга за то припада руководству „Србијагаса“ и, нема сумње, Душану Бајатовићу. Захваљујући конструктивном приступу успешно сарађујемо у области снабдевања и складиштења гаса… За више од 10 година историје заједничког рада руководилац „Србијагаса“ и ја смо успоставили не само добре пословне, него и људске односе.

Ево, нека вам Милер одговори. То је нормално, у бизнису то ништа није ненормално. Друга је ствар да ли радиш по добрим узансама или не.

Партнер сте Српској напредној странци у власти већ десет година. На површини све делује доста глатко, али понекад увидимо знаке нетрпељивости – локални избори у Беочину, Зобеница вам је био поручио да марширате у политички неуспех током избора за савете месних заједница у Равном Селу, било је напето приликом формирања покрајинске владе… Како оцењујете сарадњу са СНС-ом и не делује ли вам да је она, на неки начин, појела СПС?

Знате како то изгледа у пракси? Односе креирају Дачић и Вучић, а сви ми остали се мало цакамо испод стола. То је политичка борба. СПС и СНС деле доста тога што би се звало заједничко бирачко тело, с тим што су они сада већи, а ми мањи, имају бољу организацију и страначку војску, а ми желимо да задржимо свој идентитет и то није баш увек једноставно.

Исто тако треба разумети и то да је СПС после 2000. године определио однос између Коштунице и Ђинђића, па је мањинском подршком дао Коштуници да буде власт, 2007. били смо нешто кратко опозиција, али се без нас не може. Подржали смо Тадића и онда смо 2012. подржали Вучића. И дан-данас тврдим да нема политичке стабилности у Србији без СПС-а, а то да некад загрљај Српске напредне странке, на начин како га ми видимо или како га перципира јавност, баш и није пријатан, то је политичка борба. Ми и СНС делимо доста тога када је у питању национални интерес, али у неким другим сегментима наравно да има неких сударања.

У сваком случају, ово што се назива Друга Србија, иако не волим ту поделу, то је сада стварна опозиција. Ипак, мислим да ће збир СПС-а и СНС-а у наредном периоду омогућити даљу политичку стабилност и лично мислим да је то добро. Сукоби између СНС-а и СПС-а су различити и различитог су интензитета, а бојим се да су често много већи на локалу у односу на оно што се тиче врха странака, али и то је живот.

Уколико погледамо учинак СПС-а на парламентарним изборима, од 2007. до 2012. број гласова је растао, и онда, након договора са напредњацима пада и спушта се на око 10 одсто подршке изашлих у 2020. Шта је циљ СПС-а на изборима 3. априла?

СПС је задржао свој идентитет. Једини прокламовани циљ који смо ми зацртали, пошто смо направили политички договор са СНС-ом, јесте да Вучић победи у првом кругу, а да ми имамо довољан број гласова да у расподели снага Ивица Дачић буде премијер. То су наши јавно прокламовани циљеви.

Наравно, желимо да освојимо што већи број гласова и да имамо што више моћи. Мислим да би власт била најстабилнија уколико би се наставила сарадња између СПС и СНС. На то гледам чак и као привредник, не само као члан СПС-а.

Веома је занимљива ситуација у Београду, који се сад описује као политичка клацкалица на којој би превагу могла да однесе опозиција. Постоји ли могућност да у случају доброг резултата опозиције, социјалисти пређу на њихову страну уколико то буде потребно зарад рушења београдске власти?

Не постоји. Било би крајње политички неморално да СПС да већину опозиционим снагама, јер ту нема више ништа заједничко. У моменту када је СПС правио коалицију са Демократском странком постојао је један услов који је испуњен од стране ДС-а – потписана је декларација о националном помирењу и смирене су политичке страсти. То је било успешно за Србију, јер су биле јаке националне снаге, пре свега Српска радикална странка. Потом се дошло до идеје за коју нисам сигуран да је само подржана у Србији, да се направи СНС, да се побегне од тог српског национализма, да се те две Србије приближе.

Мислим да је политичка сцена у Србији 2008. године учињена много мање напрегнутом, са много мањим потенцијалном унутрашњег друштвеног сукоба, а 2012. се десило шта се десило и о томе је одлучивао народ. Није било елемената друштвеног сукоба на гласању 2012. и мислим да је то врло значајно. Наравно да је улога СПС-а у свему томе препозната код грађана, па смо имали и већи број гласова.

Сада, у условима постојања једне предоминантне странке, која је нарасла на 750.000 чланова, наравно да се јавља притисак и на нас који смо мањи партнер. Тешко да ће неко укинути Социјалистичку партију Србије, то је немогућ догађај.

СПС је у последњих неколико кампања настојала да се ребрендира, да прикаже своју млађу и другачију слику, па онда, опет, као редовног партнера у политичком животу имате Палму, тврдокорног традиционалисту који се понаша као пијани тетак на славама, делећи новац коме како одлучи, заврће руке новинарима… У којој мери је Палма неко ко доприноси социјалистима, а у којој баласт са снагом локалног карактера?

Неспорно је да Палма има своје бирачко тело у унутрашњости Србије и ви желите да саберете те гласове. То је разлика у менталитету, ни ја не могу да одем у Јагодину и говорим као што говорим на некој трибини у Новом Саду. Они људи то слушају и доживљавају на другачији начин, другачији су њихови проблеми. И СПС се прилагођава окружењу.

Да, понекад има ситних неразумевања или варничења, то није нека тајна. Шта мислите да је СНС-у идеално са свим њиховим партнерима? Па није. Ако сте хтели да сазнате да ли има неких варничења, има, али су то увек неке ствари које су ситне у односу на главни циљ.

Ове године навршава се и десет година власти напредњака у Србији, чији је стални партнер СПС. Чујемо бројне замерке, од питања слободе медија, корупције, правне државе, до тога да се један човек о свему пита. Србија 2012 – 2022 – каква је то држава?

Када читам европске извештаје, које читам у континуитету, онда они лутају у зависности од тога ко је чији лобиста у Европском парламенту, а говорим о нама из Србије. Читао сам извештај Хуман Ригхтс Wатцх-а, ја се просто не бих сложио са свим тим. А да ли овде постоји једна оштра подела у медијима? Постоји.

Да ли је друштво подељеније данас у односу на 2012. годину?

Није. Из простог разлога што мислим да смо сви савладали лекције. Ја од те врсте подељености само имам проблем, а ми не можемо да оспоримо да је ова власт урадиле неке ствари добро.

Да ли може боље? Увек може боље. Често имам проблем кад објашњавамо шта је урадила претходна власт, споменућемо и то, али морамо да споменемо шта смо ми урадили и шта ћемо урадити, јер мислим да би људи морали да разговарају о томе шта ћемо урадити. Имате телевизије са страним и са домаћим капиталом, као да смо се поделили по не знам ком основу, па нека гледа свако шта хоће.

Често се говори о повратку у деведесете. Оно о чему можемо говорити да је слично у односу на те године јесте моћ коју један човек има. И сада имамо те успоредбе да је Вучић као Милошевић. Знали сте Милошевића, знате Вучића, шта мислите о таквој тврдњи?

То су два потпуно различита политичка стила. Међутим, ми смо и Бориса Тадића звали Бота у једном моменту, па је добио беле листиће и изгубио изборе. То је ствар перцепције бирача. Вучић има потпуно другу технологију, СНС игра тотални фудбал, мораш да играш и кад имаш и кад немаш лопту. Ми смо Милошевића молили да се појави, Вучића не мораш, он сваки дан одговара на питања.

Је ли вам иритантно то када се стално појављује?

Мени није, али знам и оне којима јесте.

Ако је нешто у Србији повезано са политиком, то је онда фудбал. Да ли вам је ФК Војводина болна тема?

Да, одмах су ми потребна два кафетина, а иначе никад не пијем таблете за главу. Кад је дошла управа која је и сада у нешто измењеном саставу актуелна, клуб је био потпуно опљачкан. Ми смо тужилаштву предали кривичну пријаву, по којој нико није поступио. Ту се стало. Преко 20 милиона евра је уложено у ФК Војводина и велики део новца је отишао на враћање старих дугова, судских пресуда, неплаћених рачуна, плата, неисплаћених трансфера.

Ми сада и „Вујадин Бошков“ можемо да упишемо у власништво ФК Војводина, дотле смо стигли. Војводина нема старих дугова. Дугујемо три плате, нажалост у условима у којима се сада налазимо нисам могао да обезбедим толико новца да исплатимо и те три плате, а уз то морамо за лиценцу да урадимо све што треба, а то нису мале паре.

Платили смо све дугове граду, а нисам сигуран да су Звезда и Партизан платили све комуналне дугове. Очистили смо клуб од дугова и он је сада добар. Мислим да имамо и добар тим, ове сезоне нисмо некако имали среће са резултатом. Нама је био циљ да уредимо клуб, да направимо резултат што је било освајање Купа, да будемо у врху, да направимо тим који ће нас довести до тога да Војводина има сопствене приходе а не да се све своди колико ћу ја од кога да накупим, измолим.

Ове сезоне су резултати слабији, игра је бледа. Да ли сте за то да се председник клуба Драгољуб Самарџић повуче са функције?

Нисам разговарао са господином Самарџићем никада о томе. Домаћи задатак да решимо проблеме у ФК Војводина добили смо Милош Вучевић и ја. И ми смо их решили. Нисам сигуран да за садашњу ситуацију можемо да кривимо председника клуба, али се то некако увек премести на управу, па и на председника. Питање његовог повлачења није отворено, за то бих сигурно морао да знам. На крају крајева, за време његовог председниковања остварени су такође добри резултати.

Поменули сте градоначелника Новог Сада. Колики је утицај Милоша Вучевића на ФК Војводина?

Милош Вучевић се меша у све то, да будем искрен, искључиво само ако мора, и то у смислу решавања тензија. Пола људи је определио Милош, пола ја и то је дало резултат. Војводина је грађански клуб и не бавимо се политиком у клубу. Нажалост, у Србији не можете ништа ни да урадите а да претходно немате политичку подршку, то је просто тако, и то се показало као добро за ФК Војводина. То што резултати сада не прате све оно што је урађено, то је ствар о којој мора да се разговара.

Самарџић је сада на мети навијача, или прецизније речено севера Карађорђа. У неколико наврата и ви сте били мета напада, оптужби, али и бројних увреда. Шта је то што северна трибина „Карађорђа“ жели од клуба?

Нама су потребни и „северњаци“ и „сланинари“, Војводини треба пун стадион, можда и нови стадион. Звезда, Партизан и Војводина би требало да буду свето тројство. Управа клуба, а и ја лично, мислимо да не можемо ми ад хоц да управљамо клубом и не може то да зависи од навијача, али у сваком клубу, па и у Барселони, навијачи се питају.

Е сад, шта је мера ствари, овде често имамо одсуство управо тога, то је нешто о чему морамо да разговарамо. Ова управа је имала интегритет да издржи притиске навијача када су се јављали захтеви које нисмо желели да прихватимо. Тамо где смо могли да прихватимо захтеве, то смо учинили. Али, поновићу, не могу навијачи сами да управљају клубом.

Прошле су скоро три године од када сте рекли да ће се градити нови стадион Карађорђе. Није се догодило. Због чега?

„Србијагас“ је урадио пројекат новог стадиона, платио га, све уз одобрење нашег оснивача. Пројекат је готов и може да буде предат у власништво Града Новог Сада, јер је стадион градско власништво. Проблем су локали, већина њих је нерегуларна, многи су се проширили под трибине, заузели просторе и то је проблем који је тешко решив. У будућности, уколико желимо да имамо стадион ту где желимо да га имамо, мораћемо да разговарамо са власницима. Оно што им не припада не може им бити плаћено, а за оно што је у њиховом власништву морамо да нађемо начин да се то надокнади или исплати. Нема ту неке велике уметности. Све то захтева додатне паре, а тешко их можете одобрити кроз ставку у буџету, тако да ћемо морати да их нађемо на неки други начин.

Извор: 021.рс