Снежана Пауновић, председница ПГ ИВИЦА ДАЧИЋ-СПС, говорила је као овлашћени представник о Извештају о безбедносној ситуацији у Републици Србији насталој након масовних убистава у О.Ш. „ Владислав Рибникар“ у Београду и на подручју Смедерева и Младеновца – у Малом Орашју и Дубони

Материјалне вредности у већини случајева, нажалост, не значе апсолутно и словима ништа. Деца копирају само оно што ми радимо. Зато је крајње време да престанемо да радимо ствари које не иду у прилог никоме од нас, нашим породицама, нашим родитељима.

Поштована председнице Владе, уважени министри у Влади Републике Србије са сарадницима, поштоване колегинице и колеге, грађанке и грађани Србије, ово је први пут да имам проблем како да почнем своју дискусију.

          Нажалост, не могу да се отмем утиску да ова дебата не личи на оно што је требало да буде. Нажалост, не могу да се отмем утиску да смо пали на најбитнијем испиту који смо имали као народни посланици. Нажалост, нисмо чули за три дана ниједном реченицу сви смо помало одговорни, а јесмо.

          Поштоване колеге, апсолутно ми се није десило да добацим било коме од вас када је говорио, нити било коме ко је говорио испред ваших посланичких група. Ужасно вас добро чујем, јер сте десно од мене. Имаћете право да реплицирате ако вас поменем, али вас молим да бар једном кад говорим прећутите, упркос томе шта о мени мислите. Не занима мене претерано ваш став, осим ако би се тицао ове теме, али га нисам чула ни од кога пре вас, па вероватно нећу ни од вас.

          Шта је то што нам се догодило пре три недеље? Какав смо пораз доживели као друштво? Дете је у Рибникару побило децу. О чему смо требали да разговарамо? О томе где је пропуст, па нисмо препознали да дете од 13 година може да има такву идеју, а камоли да, нажалост, успешно спроведе своју идеју у дело.

          Да ли је систем заказао или није заказао? Јел то данас тема? Да ли министри треба да оду или да остану на својим позицијама? Јел то примарна тема или ћемо да питамо шта се десило па родитељи нису препознали да тај дечак не расте здраво? Свашта сам за протекле три недеље прочитала у новинама, на порталима, чула у емисијама. Свакаквих је карактеристика било, свакаквих прича из наводно прве руке.

          Оно што сам прочитала јутрос, дубоко ме је натерало да се замислим, уколико је текст аутентичан. Појавила се јутрос реакција мајке једне девојчице која је настрадала у Рибникару. Она се обратила директно родитељима дечака који је пуцао. Она је објаснила да то дете није учинило злочин као последицу било каквог вида насиља у односу на њега, што значи да је дубоко негде нашло корене вероватно у моменту и у чињеници да није довољно био вољен. И ту је проблем нашег друштва, не Ане Брнабић, не Бате Гашића, не Бранка Ружића, не било кога од вас, драге колеге, друштва, система вредности.

          Сами смо бирали да га доведемо до једног нивоа који нам је резултирао на овај начин. Како смо бирали? Одлучили смо да постанемо претерано модерни, да бринемо само о томе да ли ће деца имати најновију марку патика, јакне, телефона, да трчимо да зарадимо средства да им то обезбедимо и да успут не размишљамо да ли им треба два сата времена дневно да са њима разговарамо, смејемо се, свађамо се ако имамо разлог, објаснимо да нису у праву зато што су нешто погрешно разумели. Кренули смо да негујемо вредности да бисмо се допали широј околини, постали део нечега што не знам како се зове, али је све то апсолутно и словима наш избор.

          Ми смо и у протекле три недеље одлучили да разговарамо о свему, али смо само једном поменули дечака који је светла тачка овог тунела у коме нема ни грам светла. То је дечак који није одличан ђак, сећате га се са почетка ове несрећне приче, али је трчао са краја на крај школе да спаси своју млађу сестру. Е, то је васпитано дете.

          Не знам да ли је имао најновије патике, али знам да је имао родитеље који су му објаснили шта су вредности. Он је старији брат, он мора да чува млађу сестру. Он није имао свест да трчи пред мецима, пред кишом метака, него је имао задатак – он је старији брат.

          Јесмо ли ми некоме старија браћа и сестре? Јесмо ли нечија деца? Јесмо ли коначно нечији родитељи? Имамо ли свест да нам расту деца која, без разлике јесу ли деца посланика из власти или посланика из опозиције, могу за пет година, за три да се заљубе једно у друго. Шта ћете онда, уважене колеге? Како ћете на свадбу сопственој деци са предрасудама на бази политичке припадности?

          Где смо дошли као друштво и ко нам је крив, тачно? Сами смо криви. Ко год себи да за право да каже да се не осећа кривим нема грам морала. Баш ме брига којој партији припадате и да ли ме сад разумете, подржавате, слажете се са мном. Не морате. Ово је најрационалнији пресек онога што нам се догодило.

           Ми смо бирали да нам не одговара да живимо са баком и деком, без разлике да ли су мамини мама и тата или татини мама и тата. Нека њих тамо негде са стране, а кад имамо обавеза, различитих, да не будем прегруба па објасним какве су нам и обавезе, онда деци доведемо дадиље које смо нашли преко огласа, углавном неквалификоване. Препустимо их на три сата, на пет сати, на седам сати некоме ко извесно држи телефон и разговара са неким другим. Телефон је и у руци нашег детета и оно на интернету тражи све оно што му се учини примамљивим, на шта натрчи, што искочи као један од банера. Сад вичемо – крив је ко?

          Некада смо имали баке као корективни фактор, па кад су родитељи прегруби а ви се сакријете иза баке или деке, јер они обично не дају да баш добијете прутом онолико колико бисте иначе. Сад не узимамо прут. Сад и ако узмемо прут идемо право у школу да питамо наставника што је дао тројку мом детету које 100% зна за пет, а онда вичемо систем не ваља.

          Ми смо понизили просветне раднике. Ми смо их довели до фазе да су наша деца богови у односу на њих. Ми смо рекли да наша деца имају права, и слажем се, али им нисмо објаснили шта су им обавезе, па онда права користе бесомучно, јер су деца паметнија од нас, свидело се нама или не. Мудрија су. Знају деца шта су емоције.

          Знају и да је природно да је сваки родитељ најосетљивији на своје дете и да у том контексту реагује потпуно нерационално, али имали смо раније и неке родитеље којима нисте смели да дођете и да кажете да вас је наставник почупао за уво или ударио прутом по руци зато што бисте добили и кући батине, јер је недопустиво и нисте 100% били у праву ако је наставник или учитељ викао на вас. Хтели смо да то променимо и сигурна сам да смо у том тренутку мислили да је то идеално за нашу децу.

          Опростите, променили смо ми закон, довели до слобода, ајмо да се данас суочимо са тим да то у примени није показало да је идеално. Јел то тешко? То је била тема ове седнице.

          Мени не треба оставка председнице Владе, Ане Брнабић. Не зато што смо ми ни другарице, ни куме, него зато што од вас очекујем да сада, потпуно свесни шта нам се догодило, седнете као Влада, променимо све законе, вратимо овај систем у нормалу, да онда седнемо као народни посланици и разговарамо и о томе.

          Нисам ја неко ко овде тражи укидање права детета. Ја сам неко ко овде тражи да не окрећемо ове ствари на главу, да се не понашамо као у цртаном  филму – слатка, мала изврнута торто овде не стоји као теза. На њу немамо право.

          Разговараћемо када будемо причали о другој тачки дневног реда и о оним неким осетљивијим темама, темама које се тичу телевизијских садржаја, али где смо ми опет у свему томе? Где смо као родитељи у свему томе? На нивоу Пепа прасета са „Јутјуба“? Како смо испустили да причамо неке причице и бајке својој деци? За чим то журимо? Сад ће ми неко рећи – тешко се живи и жури се за зарадом. Тако је.

          Међутим, родитељи немају у овом тренутку ни права ни изговор да оптуже било кога пре, него себе. Када то кажем не мислим сви. Родитељи су и родитељи овог дечака који је трчао по целој школи, али родитељи који су пропустили да у одрастању… Ту је др Дана Грујичић, она то разуме боље од мене, она то познаје са позиције стручњака. Како је могуће да као родитељ не препознате овакву аномалију какву је дечак извесно имао? Да ли то значи да само нисте обратили пажњу? Да ли то значи да вас се није тицало? Зашто гурамо главу у песак ако је то тако?

          Није моја тежња да на овој седници сада примарно оптужим родитеље малог Косте, али не могу да будем одговорна према себи, ни према вама, ни према грађанима Србије ако то не урадим.

          Ја нећу уопште да тражим, ни да гласам за оставку Бате Гашића, али ћу да тражим да по хитном поступку ухапсите убицу из Прибоја. Нађите га. Ја знам да то није лако. Нађите човека који нам је направио још један проблем у проблему. Данас је у Прибоју сахрана тог младог човека и стога ће се наћи неко ко ће са задњом намером пробати да објасни да то није кафанска свађа и туча, него да има ко зна који мотив. Саучешће и тој породици.

          То је задатак полиције и зато, министре, нађите њих, нађите све оне који су себи дозволи луксуз да њихово лудило исплива у протекле три недеље и свима нама, жао ми је што нема министарке културе и она нам треба, да пробамо да се договоримо у ком смеру да идемо даље по питању медијских садржаја.

          Како да променимо насловне стране новина да можемо по њих да пошаљемо дете од шест и седам година? Дете које уме да чита, ако га данас пошаљете на киоск по новине, ризикујете да прочита оно што не желите да са толико година зна. Зашто је све постало сензација и зашто смо пристали на сензацију? Јел можемо то да променимо све заједно или морамо и даље да меримо крвна зрнца једни другима потпуно несвесни да само додатно правимо проблем свим грађанкама и грађанима Републике Србије.

          Нисам ја највећи пацифиста међу вама, али сам данима после, пре свега масакра у Рибникару, а онда и трагедије у селима код Младеновца и Смедерева, размишљала како смо до тога дошли, шта се догодило, зашто одједном све то што је психичка нестабилност излази на површину, колико мотивишемо причама о свему што се десило, колико смо сваки пут када смо објавили најбруталније вести о томе да је неко убијен, силован, пребијен, шта год, мотивисали неког другог да и он то може само зато што би желео на насловну страну.

          Можда је то пут. Једном давно ми је једна докторка рекла да у једној земљи Европе када су схватили да је пораст насиља толики, прекинули су да о насиљу извештавају. То је после три месеца показало резултате у смањењу броја таквих случајева. Можда је и то правац.

          Ово све причам само као идеје, јер да имам решење не бих ни чекала Скупштину, изашла бих, попела бих се па би викала на сав глас да имам решење. Нема га нико од нас ко овде оптужује и Владу и министра и председника. Све смо чули. Од свега сам се у првом дану бранила репликама. Којекакве будалаштине су спочитане СПС-у, владајућој већини. Онда сам одлучила да више нећу ни да одговарам, јер кад год одговорите, чини се да оно што је речено има смисла, некад је и боље да пустите да о томе суди време.

          Свима ће једног дана да нам суди време и за оно што смо урадили и за оно што нисмо. Једини аплауз који је у овој сали требао неко да добије је овај дечак чије име не знам, али ми је заиста остао најсветлија тачка овог доба у коме живимо.

          Њега треба пустити, можда он неће бити једног дана ни лекар, ни доктор наука, завршиће можда неку школу која је нека занатска, биће можда мајстор за не знам шта, али ће увек бити добар човек и увек ће бити неко ко зна шта је породица и увек ће бити неко ко зна шта су му обавезе и увек ће бити човек који ће ставити оне које воли испред себе.

          Хајдемо да вратимо људима ту љубав која се негде изгубила у трци за материјалним вредностима. Некад те материјалне вредности не значе ништа и у већини случајева, нажалост, не значе апсолутно и словима ништа.

          Вршњаци, коначно и то како смо довели децу до фазе да једни друге дискриминишу на најбруталнији начин. Никада деца нису била милосрдна и када смо ми били мали било немилосрдних карактеристика, али када за то чују родитељи нису ишли да се свађају ни са директором школе ни са мамом и татом оног другог, него су грдили своје дете. Како смо дошли до тога да имамо девојчицу која је ромске националности да јој другари донесу бакарну жицу и објасне јој да су тако хтели да јој помогну? Одакле деци прича о томе да је бакарна жица нешто што припада Ромима? Наша је то прича. Деца копирају само оно што ми радимо. Зато је крајње време да престанемо да радимо ствари које не иду у прилог никоме од нас, нашим породицама, нашим родитељима.

           Престанимо да радимо још једну ствар, колико год је тешко бити опозиција, колико год постоје амбиције да се дође на власт, за то постоји начин. Знам да већина вас памти 5. октобар и видим да је већина вас заборавила да се пре 5. октобра десио 24. септембар, неки избори који су довели до резултата да је то било прилично близу, да ја сада не коментаришем и не изазивам оне реакције које би могле да се догоде.

          У тим околностима 5. октобар и ако је био ружан и није донео ништа добро, немојте да се заносите, то ова дистанца показује, има смисла, али са позиције са које смо, опет нашом грешком и зато смо криви господо из владајуће већине, смањили смо цензус на 3% да данас причамо о 5. октобру са позиције некога ко има подршку 3,5% грађана. Хајде да и о томе размишљамо рационално.

          И немојмо да људе који нас поштују, који вас виде као будућност, није поштено обмањивати их. Није поштено обећавати оно што касније не може да се преточи у дневни ред Скупштине. Ви одлично знате о чему ја причам. Ви одлично знате какве смо полемике имали. Пре него кренемо са неким јавним прогласима, са неким позивима, хајмо да прво видимо шта је законски и шта је по Пословнику. По Пословнику је најпре да будемо људи свесни одговорности коју смо добили са титулом народног посланика, па онда све остало.

          Ако то нисмо у стању, онда ова седница ни не треба да се заврши. Хвала вам.