Проф. др Владимир Ђукић, народни посланик ПГ Ивица Дачић – СПС, говорио је о Извештају Владе о безбедносној ситуацији у Републици Србији насталој након масовних убистава у О.Ш. „Владислав Рибникар“ у Београду и на подручју Смедерева и Младеновца – у Малом Орашју и Дубони.

“Шта свако од нас може да учини? Да мери сваку своју реч и поступак. Да учимо децу међусобном поштовању. Да децу волимо и да их васпитавамо код куће, а да препустимо да их школа образује. Да вратимо дигнитет и интегритет учитељима, да поштујемо ауторитет професора, да ширимо емпатију и једноставно да уједињени у жељи и нади да Србија остане поносна и славна, да је пустимо да своју тугу тугује, да буде достојанствена, а ми да схватимо да нас бесциљје, безнађе, фатализам нигде неће довести, да учинимо да деца у коју се сви заклињемо једнога дана буду поносна на Србију коју ћемо им оставити.„

             Поштовани грађани Србије, поштована председнице Владе Републике Србије, уважени министри, колеге народни посланици, никад ми није овако тешко пало да говорим. Управо мислим да је бесмислено и ово моје обраћање пред камерама, јер почели смо сви да живимо живот ријалитија. Ако нешто није било пред камерама, ако туга није била јавна, ако свећу нисмо палили пред камерама, као да нисмо ништа урадили.

            Али, ипак ћу да говорим, јер никад нисам осећао ни већу обавезу ни одговорност да у овом високом дому прозборим нешто о овој трагедији која нас је све задесила и брутално поделила. Поново нас је поделила на Београд и урбану Србију, односно Београд и руралну Србију, поново меримо да ли је већи бол за децом из „Рибникара“ са Врачара или из општина око Смедерева. Постали смо, благо речено, веома чудни и треба озбиљно да се размислимо.

            Сада, када је Србија у црнини, када смо већ дубоко зашли у 40 дана туге и бола, када нам недостају речи којима смо изразили оно што мислимо о оној националној трагедији, морамо да подсетимо да свака изговорена реч и сваки акт и те како има своју тежину. Не смемо да дозволимо себи да вртлог страшних и тешких емоција одведе и нас и Србију, у недођију, безумље, бесциљност и све оно што нуди политиканство.

            Зато поздрављамо овај одговор Владе Републике Србије, поздрављам ваше присуство овде и све оно што до сада покушавамо да урадимо да се овакве или бар сличне трагедије не дешавају убудуће.

            Ово што се нама десило није иманентно само држави Србији, несреће су се дешавале и у Норвешкој на Олимпик стадиону и „Шарли ебдоу“, имали су крвави Божић и Аустријанци, да не говорим о трагедији 11. септембра 2001. године и Куле близнакиње у Њујорку. Да ли је талачка криза и злочиначки терористички акт у позоришту „Дубровком“ у Москви мање болан био за тај народ и политичке системе? Све то тамо је доводило до уједињења у патњи и болу, до уједињења у подршци државе и мерама које је та држава спроводила. Баш нигде није довело до такве поларизације и подела у друштву. Нису тражене оставке ни Џорџа Буша млађег, ни Ангеле Меркел, ни Владимира Путина, једино се овде тражи хистерична смена Владе и председника Вучића.

            Помиње се домино ефекат, после оставке једног министра траже се смене и других министара и смена Владе. Морамо да поштујемо сваког ко је изашао на овај протест на улицама Београда, ношен тугом и вољом да нашој деци сутра буде боље, али сваки покушај политизације људске трагедије ником не служи на част, запамтите то.

            Покушај поређења ових протеста са петооктобарским није могућ, јер су пети октобар предвидели избори 24. септембра и довођење у питање регуларности тога. Недопустиво је поређење избора и протеста који су имали за циљ смену власти у тадашњој држави и овога што се данас дешава, јер су нажалост и петооктобарска окупљања била делимично спонтана и оне су имале озбиљну подршку из иностранства. Ово је ипак аутохтони српски протест.

            Желим да у то верујем без обзира на ону симпатичну гошћу из Загреба која је на „Н1“ изјавила како ништа није имала паметније да уради, него баш за викенд да дође у Београд и да подржи протест, али Београд јесте метропола и лепо је да дође у Београд. Ови протести су започети након велике људске и националне трагедије и зато нико не може да помисли да ћемо дозволити да несрећу која је уништила животе десетина родитеља и породица изполитизујемо, а да неки опозициони лидери рециклирају своје потрошене политичке биографије. Позивају данас преко Твитера и студенте на демонстрације. Професорка Београдског универзитета која је добила 3,2% гласова у односу на 58,59% или математички прецизно 18,3 пута мање гласова од председника Вучића, сматра да треба да позове студенте. Наравно, сваком треба та памет, енергија, снага, страст младости, али ти студенти морају да размисле и иза које заставе стоје. Да ли ће крајњи пут и дестинација и тог протеста бити улазак у НАТО, некритично прихватање Евроатланских интеграција и да заједно запевају са својим гостима адио Косово?

            Као што знате и као што сви знамо, избори су једино легитимни и ова је ситуација, рекао бих једини морални чин да се изабере власт. На туђим сузама и туђој трагедији нећемо направити бољу Србију, а нећемо дозволити ни да било ко вођен и дајући подршку протестима против насиља освоји власт без избора. Како је могуће уопште да само двадесетак дана од трагедије која нас је све паралисала и због које смо занемели, разапињемо људе који врше власт појединачно, не схватајући да постоји колективна кривица свих нас? Да ли је Понтије Пилат, римски прокуратор Јудеје, можда нашао своје најбоље ученике овде у Београду данас када сви покушавамо да перемо крваве руке и од злочина у школи „Владислав Рибникар“ и онога што се десило око Смедерева.

            Да ли постоји наша кривица за све то? Да ли смо били неми на све оно што се дешавало у прошлости? Да ли су они који су и те како активно учествовали у власти генерисали климу простаклука, примитивизма и агресије? Да ли су реформе, накарадне реформе просветног система учиниле школски систем бољим у Србији? Да ли је реформу правосудног система изводила министарка Маја Поповић или неки уважени министри који су били у владама пре? Власт је показала своју одговорност уводећи мере које гарантују већи степен колективне безбедности. Да ли је то довољно? Видећемо. Уверен сам да је Влада дала одговор на захтеве родитеља, трагично и невино настрадале деце у школи „Владислав Рибникар“.

            Ти одговори морају да буду веома добро промишљени, неисхитрени, донети преко колена, да никога не повреде, а да задовоље и емоције и перспективу те деце која иду у „Рибникар“. Уверен сам да ће мере Владе дати резултате и да ћемо захваљујући томе осигурати много бољу контролу наоружања, али промена свести и онога шта ће нам толико оружја морамо сами са собом да рашчистимо. Нема толико несигурности у Србији. Нема тероризма. Нема мигрантске кризе. Нема свега онога што би могло да оправда поседовање оружја. Немојмо да лажемо народ да је Србија и да је Београд најнесигурније место за живот на овој планети. Сви поштено знамо да није баш тако и да не би за сваку Нову годину десетине хиљада људи из региона долазило у Београд да се боје за своје животе. Није ли отац трагично преминулог, погинулог или како већ, дечака Периша, младог ватерполисте из Сплита, најлепше рекао шта мисли о безбедносном систему и улози полицијских структура у функцији и  трагању за жртвом.

            Уверен сам да ћемо наћи начина да у складу са законским и правним могућностима, а и изнад тога, да направимо да ти злочинци никада не угледају светлост дана. Поздрављам пакете мера контроле друштвених мрежа, санкционисање говора мржње и позив на насиље на тим истим друштвеним мрежама, али да заузмемо еквидистанцу. Исти они који најсрамније, бесрамније вређају његову светост патријарха Порфирија, који нуде мошти Светог Николаја Велимировића псима. На који начин они индукују агресију? Да ли мисле да ће неко на то да остане нем? Како називају сутрашњу Светосавску литургију? Пред група митингу наде Александра Вучића? Срам их било.То мора неко јавно да каже, без повишења тона и ја се трудим да мој тон буде примерен, 40 дана туге и то очекујем од свих говорника овде.

            Покушава се да се изнуди оставка Бате Гашића. Бата Гашић је лично учествовао у потрази за убицом из Младеновца, искористио све механизме полиције, испоштовао све процедуре и био на дан масакра и у основној школи и у селима око Београда. Шта више, тај човек као министар који је свестан онога што ради ризикујући и свој живот и животе тих полицајаца који су били, шта он више да уради? Да нам каже, одлазим. Не, не одлазим и нећу отићи, желим безбедну, мирну и поносну Србију.

            Остали министри овде који су били, Никола Селаковић, Даница Грујчић, Маја Поповић, докторка Кисић, шта су они могли више да ураде у систему који покушавамо заједнички да поправимо.

            Примитивна бедна лексика којом се неки обраћају Ани Брнабић, сакривајући се иза плашта интелектуалаца и универзитетских професора, не заслужују коментар, заслужују само презир.

            Животи деце и невино и сурово прекинуте младости не можемо да вратимо. Не можемо да умањимо тугу њихових породица. Једино што Влада може да уради, а уверен сам и да чини, јесте да преиспита важеће законе, да пооштри казнену политику, да појача мере безбедности и пружи сву потребну психолошку помоћ породицама чије су животе ове трагедије заувек промениле, али промениле су и живот Србије. Ко може нормално да настави да живи после оваквих злочина?

            Шта свако од нас може да учини? Да мери сваку своју реч и поступак. Да учимо децу међусобном поштовању. Да децу волимо и да их васпитавамо код куће, а да препустимо да их школа образује. Да вратимо дигнитет и интегритет учитељима, да поштујемо ауторитет професора, да ширимо емпатију и једноставно да уједињени у жељи и нади да Србија остане поносна и славна, да је пустимо да своју тугу тугује, да буде достојанствена, а ми да схватимо да нас бесциље, безнађе, фатализам нигде неће довести, да учинимо да деца у коју се сви заклињемо једнога дана буду поносна на Србију коју ћемо им оставити. Хвала.