Тома Фила

Рођен 29.07.1941. године у Битољу.

У Београду завршио основну школу и Прву београдску гимназију, а у јуну 1963. године дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду.

Паралелно са студијама активно се бавио спортом и био првак Србије у мачевању сабљом.

У јулу 1963. године постао адвокатски приправник, а судско-адвокатски испит положио у јулу 1965. године.

Његово адвокатско искуство и активна пракса у адвокатури трају преко 50 година.

Током своје каријере углавном се бавио крвним деликтима. Наравно, то није искључивало и одбране свих осталих занимљивих случајева. Бранио је све авионске катастрофе у Југославији (Маганик, Загреб, Батајница) и саобраћајне несреће на друмовима, рекама и на мору.

У својој каријери бранио на стотине убистава, од којих је у 16 случајева била изречена смртна казна, а извршена једна (Јездимир Гајић у Пожаревцу 1974. године). Данас, после толиких година искуства (прво убиство бранио 1965. године) каже да је „дружење“ са криминалом у њему изазвало одбојност према било ком облику насиља. Напротив, то га је подстакло на активну борбу против смртне казне, коју је започео његов отац Филота.

Од случајева занимљивих јавности, најчешће се помиње заступање Јованке Броз у компликованом оставинском спору, заступање и одбрана Слободана Милошевића, Радета Марковића, Борке Вучић, Жарка Лаушевића итд.

Пред Међународним кривичним Трибуналом у Хагу бранио генерала Ђорђа Ђукића, Горана Лајића, Славка Докмановића, Млађу Радића, Николу Шаиновића и Горана Хаџића.

Увек је осећао професионалану обавезу да помогне у изради законских аката, а посебно се ангажовао у радној групи за доношење измена закона у кривичном поступку.

Као председник Адвокатске коморе Србије од 1988. године до 1992. године (односно АК Југославије до распада) активно је учествовао у Одбору за правосуђе Савезне скупштине. Управо тада су му посланици из Македоније дали пуну подршку у идеји да се укине конфискација имовине као реликт комунизма и још неколико правних института заосталих из тог времена, нпр. почетак рехабилитације политички осуђених лица.

Године 2009. је постављен за саветника првог потпредседника Владе Републике Србије, г. Ивице Дачића, и на тој функцији је и данас.

У својству саветника имао је могућност да утиче на одређене политичке одлуке и врло је поносан што је успео да реализује идеју да се српско-македонска граница прелази само уз личну карту.

Такође, као саветник Његове Светости патријарха српског Иринеја, учествовао је у свим напорима да се проблем између двеју цркава реши на мудар и конструктиван начин. У томе му је велику подршку пружао тадашњи амбасадор Љубиша Георгијевски. Сматра изузетно важном чињеницу да се успело у томе да се политика потпуно повуче из дијалога две цркве.

Кроз канцеларију, која има традицију дугу преко седам деценија, прошло је стотинак приправника од којих су већина постали адвокати и на то је веома поносан. Будући да се повукао из активног бављења адвокатуром са задовољством се одазива када га позову студенти и професори правних факултета широм Србије, где држи предавања на теме које их интересују.

Написао је аутобиографску књигу »Завршна реч«, која је објављена у октобру 2015. године у издању „Вукотић Медиа“.

Дана 22. априла 2016. године проглашен је за почасног доктора наука (doctor honoris causa) на Унивезитету „Свети Климент Охридски“ у Битољу.

Предлог г. Ивице Дачића да уђе у Председништво СПС-а прихватио је са задовољством и први пут се политички активирао у децембру 2017. године, поставши члан ове странке. Сматра да је тиме заокружио свој животни и породични credo „Увек окренут идејама левице.“

Течно говори грчки, француски, италијански и македонски језик.

Ожењен је и живи у Београду.