Toma Fila

Rođen 29.07.1941. godine u Bitolju.

U Beogradu završio osnovnu školu i Prvu beogradsku gimnaziju, a u junu 1963. godine diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Paralelno sa studijama aktivno se bavio sportom i bio prvak Srbije u mačevanju sabljom.

U julu 1963. godine postao advokatski pripravnik, a sudsko-advokatski ispit položio u julu 1965. godine.

Njegovo advokatsko iskustvo i aktivna praksa u advokaturi traju preko 50 godina.

Tokom svoje karijere uglavnom se bavio krvnim deliktima. Naravno, to nije isključivalo i odbrane svih ostalih zanimljivih slučajeva. Branio je sve avionske katastrofe u Jugoslaviji (Maganik, Zagreb, Batajnica) i saobraćajne nesreće na drumovima, rekama i na moru.

U svojoj karijeri branio na stotine ubistava, od kojih je u 16 slučajeva bila izrečena smrtna kazna, a izvršena jedna (Jezdimir Gajić u Požarevcu 1974. godine). Danas, posle tolikih godina iskustva (prvo ubistvo branio 1965. godine) kaže da je “druženje” sa kriminalom u njemu izazvalo odbojnost prema bilo kom obliku nasilja. Naprotiv, to ga je podstaklo na aktivnu borbu protiv smrtne kazne, koju je započeo njegov otac Filota.

Od slučajeva zanimljivih javnosti, najčešće se pominje zastupanje Jovanke Broz u komplikovanom ostavinskom sporu, zastupanje i odbrana Slobodana Miloševića, Radeta Markovića, Borke Vučić, Žarka Lauševića itd.

Pred Međunarodnim krivičnim Tribunalom u Hagu branio generala Đorđa Đukića, Gorana Lajića, Slavka Dokmanovića, Mlađu Radića, Nikolu Šainovića i Gorana Hadžića.

Uvek je osećao profesionalanu obavezu da pomogne u izradi zakonskih akata, a posebno se angažovao u radnoj grupi za donošenje izmena zakona u krivičnom postupku.

Kao predsednik Advokatske komore Srbije od 1988. godine do 1992. godine (odnosno AK Jugoslavije do raspada) aktivno je učestvovao u Odboru za pravosuđe Savezne skupštine. Upravo tada su mu poslanici iz Makedonije dali punu podršku u ideji da se ukine konfiskacija imovine kao relikt komunizma i još nekoliko pravnih instituta zaostalih iz tog vremena, npr. početak rehabilitacije politički osuđenih lica.

Godine 2009. je postavljen za savetnika prvog potpredsednika Vlade Republike Srbije, g. Ivice Dačića, i na toj funkciji je i danas.

U svojstvu savetnika imao je mogućnost da utiče na određene političke odluke i vrlo je ponosan što je uspeo da realizuje ideju da se srpsko-makedonska granica prelazi samo uz ličnu kartu.

Takođe, kao savetnik Njegove Svetosti patrijarha srpskog Irineja, učestvovao je u svim naporima da se problem između dveju crkava reši na mudar i konstruktivan način. U tome mu je veliku podršku pružao tadašnji ambasador Ljubiša Georgijevski. Smatra izuzetno važnom činjenicu da se uspelo u tome da se politika potpuno povuče iz dijaloga dve crkve.

Kroz kancelariju, koja ima tradiciju dugu preko sedam decenija, prošlo je stotinak pripravnika od kojih su većina postali advokati i na to je veoma ponosan. Budući da se povukao iz aktivnog bavljenja advokaturom sa zadovoljstvom se odaziva kada ga pozovu studenti i profesori pravnih fakulteta širom Srbije, gde drži predavanja na teme koje ih interesuju.

Napisao je autobiografsku knjigu »Završna reč«, koja je objavljena u oktobru 2015. godine u izdanju „Vukotić Media“.

Dana 22. aprila 2016. godine proglašen je za počasnog doktora nauka (doctor honoris causa) na Univezitetu „Sveti Kliment Ohridski“ u Bitolju.

Predlog g. Ivice Dačića da uđe u Predsedništvo SPS-a prihvatio je sa zadovoljstvom i prvi put se politički aktivirao u decembru 2017. godine, postavši član ove stranke. Smatra da je time zaokružio svoj životni i porodični credo „Uvek okrenut idejama levice.“

Tečno govori grčki, francuski, italijanski i makedonski jezik.

Oženjen je i živi u Beogradu.